Kad kazem Kambodza, onda mislim Angkor!? Malo nepravedno, ali to tako ide. I odmah po prelasku granice i ulasku iz Vijetnama , prelaz Moc Bai (nesto slicno mestu na prelazu iz Kine) srecem se sa Angkor-om. Radi se o reklami za pivo, koja me je pratla svih nedelju dana puta kroz ovaj ravni i gostoljubivi deo Kampucije. Prvo se vracam pivu. Razlog toplota. Vreme se stabilizovalo, a to znaci da od kako se sunce pojavi iza 6 casova pocinje da greje sve jace i jace. Od, recimo 10 pa do 16 casova przenje je poprilicno, jedinoako ne naidju oblaci da malo zaklone zvezdu. A bilo je i deonica puta sa pristojnim hladom.

Sve to znaci da se konzumiralo puno tecnosti. Dva- tri bidona vode, a otprilike i ta kolicina tecnosti u obliku drugih napitaka. Popularne Cole ili nekog drugog stranjskog napitka, a ubedljivo najbolji je sok dobijen cedjenjem secerne trske. Prosto, domace, a zdravo. Spravljanje koktela je stari sport koji praktikujem, i ovog puta sam kolu mesao sa tim sokom; a kad se doda led eto pravog uzitka- i opasnosti za grlo. Tu je zatim vocni miks. Nesto zakidaju na vocu, ali zato ne i na ledu (to sa ledom je inace citava industrija).

Pivo. I u toku dana, a akcenat je u vecernjim casovima. Najvise ga prodaju pakovanog u konzervama. Osim domaceg (a sve se puni u Suhanukvilu, na jugu) ima i komsijskog; Lao i Ceng. Jos jedno starostavno ime je ovekoveceno na konzervama, Bayon, zatim glavni grad Phnom Penh i naravno sadasnje ime drzave Cambodia. Tu je jos ABC, nesto silno nagradjivani Crown, Kleker i na kraju meni omiljeno crno Black Panther (8%).

Angkor je srce i dusa Kambodze. A i najveci izvor prihoda u drzavnu, kraljevski kasu. Stara slava od koje se zivi dobro , najvise u gradu koji je u sredistu tog velikog kompleksa, Siem Repu (na stotine hotela i skola za iste). U neko slavno doba- lici mi na pricu o tome kako se jelo zlatnim viljuskama…- donosili ljudi kamen, pescani i slagali ga na gomilu u poprilicno simetricne oblike, u srcu dzungle. Danas se pitaju zasto nece da odoleva zubu vremena. Kako da odoli kad tutnji po ceo dan i sliva se teska olovna prasina, verovatno i iz mog bicikla.

Sa druge strane na putu od pogranicnog mesta Baveta, pa do Poipeta (prelaz prema Tajlandu), vecina naselja je sojenicarskog tipa. Pocevsi od onih osnovnih trscanih, dascanih i limenih sojenica, ali se daju videti i novokomponovane, od cvrstog materijala. Ni u vecim naseljima slika nije puno “kvalitetnija“, cak ni glavni grad ne odise nekom sredjenoscu. Ni kraljevska palata ne moze da ih „vadi“", kad su drumovi na prilazu gradu u tako katastrofalnom stanju. Genaralno, svih 600-njak km nije za ponos i diku (izuzev dela, opet kod Siem Repa-a; a i struju tu imaju na ustrb mesta prema Tajlandu). I u svemu tome najlepsi deo oko i uz reku Mekong. Obavezan prelaz skelom (japanci jos nisu dali dovoljno jena- vecinu mostova su oni donirali). Razlio se mocni Mekong, on je zila kucavica, a sa druge strane jezero i reka Tonle Sap (najvece promene velicine jezera na svetu zavisno od sezone); bespotrebno je pominjati kolicinu insekata u vecernjim casovima- i tu su se snasli, skupljaju ih na svojstven nacin pa izvoze. Deo od Phnom Penh-a pa do Skun-a kao po nekom nasipu. Beskrajna i nepregledna vodena ravnica. Strce visoke palme, zelene se oaze sa zelenim poljima, a tako je i u malo visim predelima. Ovaj deo, koji sam ja prosao je izuzetno ravan. Visinska razlika od svega nekoliko metara, i najveci usponi su oni na prelazima preko mostova, mostica, cuprija.

Ali, ono najvaznije u Kambodzi su osmesi. Potvrdilo se staro pravilo, da sto je zemlja siromasnija, to osmesi siri, iskreniji prostodusniji. Sa motora, iz zapreznih vozila, sa biciklova, pored druma, iz kuceraka, na putu iz i za skolu, u ducanima, hotelima…

Osmeh 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Najveci grad u Vijetnamu je skoro na samom jugu zemlje. Pravi protiv teg severnom velegradu Hanoju! U Sajgon (po naski) lako se udje, a mozda tesko izadje. Stigne se u centar (distrikt 1) i tu je prava oaza stranaca. I ja sam se tu smestio za ova tri dana koliko sam boravio u gradu i oko njega. Zapravo, grad jeste veliki, prostran i broji 7-8 miliona stanovnika, ali u njemu nema sta puno da se vidi. Uzi centar je manji nego beogradski i nista posebno se ne istice i ne zasluzuje neku vecu paznju. Nepravilno rasporedjene ulice, bulevari su prepuni motociklista- gotovo non-stop, a narocito u spicevima reka ljudi na bucnim dvotockasima (najvise je Honda modela) kola ulicama, ulazi i izlazi iz grada. Broj dnevnih i inih migranata je veliki, jer vecina vijetnamaca zeli da dodje u ovaj veliki grad i pronadje neki posao. Kazu da ima preko cetri miliona motocikala; to se ne moze opisati, to se mora doziveti. I opet ono, svi uspeju da prodju, kada vam se cini da necete nikada skrenuti nalevo prodjete brze nego kod nas, ali se zato morate paziti onih koji skrecu udesno. To cine kao prave kamikaze.

Naravno, da treba poci izvan grada da bi se vozio bicikl. O tome sam se dogovorio sa Rudolfom Heverom, novosadjaninom, australijancem, koji zivi i radi ovde. Upoznavsi biciklistu Rudija u Hoi An-u, upoznao sam i ovog Rudiku. Jer pri tom prvom susretu, dacmen mi rece: „…znam ja jednog iz Srbije sto vozi bicikl…“. I svet je stvarno mali, jest’ da je Rudika otisao kao mali iz N. Sada, ali i sad posecuje rodbinu na telepu (obecao je da ce doci na triatlon), a ja cak imam veze sa njegovim rodjacima. Svet je stvarno mali. Napravili smo malu voznju, ni za to nije inspirativna ravnica oko grada, a popodne je svako uradio po drugi triatlonski trening. Ja sam plivao (dakle pronasao bazen i u pravim tropskim uslovima, sa liscem u vodi i pored neukih domacih plivaca malo isplivao), a Rudi je trcao. Oba R. se spremaju za triatlon; a kad mi je pobrojao destinacije, zazvucalo je kao dobra turisticka tura. Tako je to kad se covek bavi nekretninama, pa uprkos krizi , nalazi klijentelu sirom Azije, pa i sire. Tad se putovanja podrazumevaju.

Ja volim geografiju, pa se zato podrazumeva da putujem. Sledeci dan sam izabrao izlet u deltu reke Mekong. Bezbroj je agencija; gotovo svaki lokal nudi slicne aranzmane, a podrazumeva se da i hoteli ( a ima ih i bukvalno na stotine) imaju agencije ili veze sa njima. Putuje se jos do tunela Cu Chi, koriscenih u ratu protiv amerikanaca, zatim preko granice i po celom Vijetnamu. To znaci da dodatnu zakrcenost u saobracaju prave autobusi, veliki i mali. Udobni, manje udobni, spavajuci, ali svi sa klimom. Jednim tim manjim, sa grupom od jos osam turista poslo se na jug u deltu, jednu od najvecih, jednu od najatraktivnijih. gusto naseljena, mreza vestackih i prirodnih vodotokova je koloritna i prava slika suzivota coveka i vode. Posecujemo grad Can Be i njegovu plovecu pijacu. Ali, kao sto i vodic kaze treba doci rano ujutro, ili spavati ovde, uzeti, ustvari aranzman od par dana. To je samo jedna slicica njihovog turizma. Ostalo je zamuckivanje, los engleski i prodaja svega i svacega sa obicno pocetnom, vise puta precenjenom cenom. Toga je i previse u gradu, cak sa onim da vas vuku za ruku. Zato je u delti u njenim coskovima mirno. Tisinu paraju bucni motori, camaca, brodica i brodova. Zavukli su nas u jedan kanal koje preseca ostrvo Ho Nan. Ljudi ne samo sto zive na brodovima i za njih, oni ih tu prave uz podzidjene obale, oni vuku camce kroz vodu, oni su ustvari deo njih. Ali i na ostrvu postoje putevi, puteljci, staze kojima zuje motocikli i bicikli. Na to se ne sme zaboraviti pri iskrcavanju.

Kao sto se ne sme zaboraviti na vecernju guzvu u gradu, kada se nudi sve i svasta, kada ulica postane deo trotoara, kada gazde ocas izbace i postave sto gde ima i malo mesta njega. Kada vam nude sve i svasta sa motora ili pored kad vas vuku za ruku, kada prosijaci i majke sa sitnom decom krenu da traze nesto sto se za njih valjda podrazumeva. Opste sarenilo u kojem opusteni stranci uzivaju. Vecina se stopila sa istocnjackim nacinom ophodjenja, a druga vecina je svakako pobegla iz hladnijeg dela planete. Ovde je toplo, cak i pretoplo.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Gotovo istovetni gradovi se smenjuju na severu: Thai Binh, Nam Dinh, Ninh Binh, Than Hoa…jednolicnost postaje gotovo ubitacna; i vreme se menja. Na tv-u sam video, u okviru dnevnika vremensku prognozu, i razumeo sam zahvaljujuci grafici da se stvorilo polje niskog pritiska u juznom kineskom moru, istocno od obala Vijetnama. Tajfunce preti. Pocinje kisa i ona je obelezila moju voznju kroz centralni deo obale. Da Nanag, cetvrti grad po velicini, i po kisi prepun dvotockasa. Sklanjam se pri nailasku pljuskova i tako prezivljavam taj dan a da nisam pokisao. Petnaestak kilometara prolazim kroz mesto koje vec odise nekom juznjackom zivoscu. U blizini je i crta, vestacka po kojoj je Vijetnam bio podeljen. Podele uvek postoje. Tako i u samom gradu ima novi, super sredjeni deo uz reku, most i setaliste i plaza uz okean. Inace, ovo mesto su „otkrili“ americki vojnici, koji su u toku rata dolazili ovamo na odmor, na surfovanje. Izbijam na tu plazu, kineskom je zovu i spustam se njom u pravcu juga prema Hoi An-u. Pescana plaza se prostire gotovo 30 km i uz nju su podignuti, ili se podizu brojni turisticki objekti. Za svaciji dzep. Ali, da li zato sto je vreme lose sve je nekako pusto. Cak i taj drum uz more. U toj pustosi naisao je jedan biciklista. Rudy, holoandjanin na „privremenom“ zivljenju ovde. Ozenjen ovdasnjom devojkom, sa poslom takodje, stacioniran u ovoj turistickom Meki. Bicikl i plivanje pripremaju ga za triatlon. On i drugar mu Tang, Vijetnamac marljivo treniraju i spremaju se za prolecni triatlon u Hoi An-u. Zovu i mene da im se pridruzim. Ali, ja sam im se samo pridruzio to vece na pivu. Lokal sam jedva nasao u mrezi ulicica na ostrvima i poluostrvima, a jedan deo varosi je pod svetskom zastitom. Mesto vuce korene iz 16-17. veka kada su Kinezi, Japanci, zapadnjaci dolazili, prolazili na svojim trgovackim putevima. Mozda je najinteresantniji japanski most; i on i ostalo u centru preplavljeno je turistima, a pomalo i vodom.

Od ovog grada i moj put postaje sve mokriji. Svojevremeno sam rekao NE vozim po jakoj kisi. Nikad ne reci nikad. Sledeci dan sam si uprilicio dozivljaj voznje po monsunskoj kisi , gotovo po onom tajfuncetu. I sledeci dan je bilo kise, u dva navata samo. I treci dan je pretila…Prolazim Quang Ngai,Duc Pho, Phy MyQuy Nhon…mesta u kojima stranci bas i ne zalaze. Kako se vreme popravilo i plaze koje nailaze bivaju mi sve lepse i lepse. Sa Huynh, Da Dia, Dai Lanh su imena mesta gde pescani zali kilometrima cine prelaz izmedju zelenkaste boje okeana i zelene zaledjine, uglavnom brdovite. opet se put poigrava i po jedan do dva uspona dnevno, tipa venac ili Banstol mi se nalaze na putu. Smenjuju ih zelene prostrane visoravni ili ribarska mesta uz more.

Sve tako do Nha Trang- sto je mozda i najpoznatije morsko mesto u Vijetnamu. Sve je u znaku turizma i sest kilometara duga plaza je pre svega nacickana hotelima. Opet, za svacije kartice (aparati su na svakom cosku) i na mnogo jezika. Opet i ciril;ica, ali Ruska. Odavde se nude ture po ostrvima, do vodenog Diznilenda (dugacka zicara preko mora), pa do u unutrasnjost/ Da Lat je omiljena destinacija- kao sto je Laos blizu Da Nang-a. Nude se razni sportovi na plazi i na vodi, pod vodom; ali su najzastupljeniji nocni sportovi, kada restorani vrve od ljudi do kasno u noc. I naravno, karaoke, kao prva i najzastupljenija zabava. Zato je prepodne na plazi pusto, mirno more se tad malo iskoriscava. U  podne , svakako pocinje da przi sunce i u gradu i na plazi zavlada sijesta- odmor, a onda, popodne polako pocne da ozivljava i da se puni pescani deo grada i onaj uz njega. Stariji igraju svoje igre na zelenim povrsinama, a mladi vijetnamci se tad smelije upustaju u vodu. Ocito im plivanje nije omiljen sport. a zemlja je sva u znaku vode. Zato gledaju fudbal, strani i domaci- u toku su igre Mora. Takmicenje tipa Mediteranskih igara, a ucestvuju zemlje iz ovog regiona i igre se odrzavaju u Djakarti- i fudbal je u centru paznje.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

VIJETNAM, socijalisticka republika u koju sam dosao cudnovatog datuma 01.11.’11. Spominjao sam vec mesto u koje sam prvo krocio, Mong Cai. U samom severoistocnom cosku ove indokineske zemlje, a namera mi je da se „provozam“ obalskim podrucijem. Od severa do juga to je vise od 2 000 km i obicno se deli na severni, sredisnji i juzni deo. Zapadnije su jos tri celine: planinska, na severozapadu: visoravan u sredisnjem delu i na samom jugu je delta Mekonga. Prelazak iz Kine mi je prvo nametnuo da posmatram slicnosti i razlike, tj. da se privikavam na novo, koje u stvari ima dosta bliskosti sa prethodnom zemljom koju sam posetio.

Severni Vijetnam

Priobalno podrucije od samog pocetka pocinje da se poigrava sa putem. Vrluda i uobicajeno da se moru primice veoma retko, ali zato svako malo me vodi u pobrdje, koje nepravi razliku izmedju kopna i mora. Hupseri se jako brzo zahuktavaju i prva dva dana, koja sam „potrosio“ do Ha Long Bay, imao sam par „brdskih“ ciljeva. A ono sto sam odmah primetio pri polasku iz Mong Cai je,  da su putevi dosta „skromniji“ u odnosu na Kineske. To se potvrdjuje iz dana u dan, i poceste su deonice slicnije nasim dzadama sa puno „udarnih“ rupa. Glavni putevi su sa po jednom trakom za po smer i jedino imaju polupomocnu za dvotockase, a oni ustvari dominiraju u saobracaju. Neverovatna je kolicina motocikala, bicikala (koje uglavnom voze skolarci) koji zuje od ranog jutra. Ostalo su kamioni, bezbrojne vrste autobusa, a automobila je najmanje.

Vracam se na Ha Long Bay, odnosno na krecnjacke cuke koje pocinju da se pojavljuju i pre ovog grada. Jako razudjena obala u ovom delu Vijetnama ustvari slici na neku planinu koja je potopljena i nazubljeni vrhovi vire iz mora- Tonkinski zaliv. Vec spomenuti HLB je deo u kojem je zabelezeno gotovo 2 000 ostrva i naravno da je to svetsko cudo, jedan deo nacionalnog parka je Svetska bastina i u toku je glasovanje za izbor…a mi imamo djavolju varos. A ovo ovde je stvarno magicno, izuzev sto u ovo doba godine more ima vise neku zelenkastu boju. Kad nas je „krstarenje“ istovarilo na jednu plazu, zuckasti pesak i zamucena voda, vise su me podsetili na strand, nego na neku tropsku plazu. A u zaledju ove plaze i na jos par ostrva pecine. „Imaju pecine stroge“ u kojima ne zive babaroge vec su svoju pesmu ispevali isprepletani stalagmiti i stalaktiti. I tako to i tako dalje turizam na istocnjacki nacin- presrecu vas i nude svakojake aranzmane i smestaje- a kartu sam jedva nasao da kupim: i Vijetnama i plana grada i od „svetskog cuda“. A centar za turisticke informacije iz nekog drugog geoloskog doba. Kad sam se latio jednog prospekta, a’la desavanja u gradu, drzavi, „otkrio“ sam da je iz 2008. godine.

Zaputio sam se dalje na jug i obala polako pocinje da povija, da se zaravnjuje i razliva. Brojni vodotoci „navaljuju“ sa planina, velikih u zaledju- a nailazi jedan, Crvena reka koja se deltasto razlila po toj ravnici. Da sam brojao verovatno bi se zabrojao koliko sam vodotokova premostio- dakle nebrojeno mostova; tu su izukrstani kanali. I naravno dominiraju potopljena polja. Ne sto je sezona visokih voda, vec sto je pirinac, kultura koja se uzgaja naveliko. Ali, eto, razlike u odnosu na Kinu! Ovde ova zitarica nije toliko zastupljena u ishrani. Cini mi se da vise jedu testo, supu od ranog jutra. Pa mi se prvih dana desilo da sam „zalomio“ mesta i za sva tri obroka jeo corbicu. Medjutim, vazno je da sam „otkrio“ pituljice slicne nasem bureku, po ukusu, odnosno pitama po obliku. I imaju hleba, kifli, francuskih vekni- kolonijalno nasledje?!?

I jedna slicnost, ali sa mojim proslogodisnjim putovanjem! Kao sto su afrikaneri vikali ugledavsi me MZUNGU, MZUNGU, tako ovde pocinje da mi odjekuje Hello! Hello! I to je uglavnom sve znanje jezika koji nije vijetnamski. Zato, polako pocinjem da razaznajem neka njihove natpise jer koriste latinicno pismo- i firmopisci ovde imaju pune ruke posla. Duz puta sve se sareni od natpisa, cini mi se svaka kuca (uzane, kao ribe list), svaki dom nesto prodaje.

 Ali i kafane, cajdzinice, kafici, capfe-i su puni od ranog jutra; uz one silne ljude po drumovima i vredne na poljima, decom po skolama i na putu do iste- jos jedna slicnost sa mnogoljudnim zemljama Istoka.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Gradovi Hepu, Qinzhou i Doxing su poslednja mesta u kojima sam konacio na ovom, gotovo dvomesecnom proputovanjem Kinom. Povratak na kopno i skretanje levo dovode u provinciju Gungxi. Krajnja jugoistocna regija, skromnijr razvijena, ali ne zaostaje u teznji za brzim i vecim prosperitetom. Putevi su poprilicno u izgradnji, tako da sam imao priliku da uzivam u tzv. off road voznji par vise desetaka kilometara. Iako blizu mora put je stalno uzmicao i propinjao se po pobrdju koje prosto iznice iz samog okeana. Ali je zato zelena boja dominantna (ako ne racunam onu silnu prasinu koju prouzrokuju brojna vozila). U tim brezuljcima  u toku jednog sata imao sam vise „biciklistickih“ susreta nego u toku nekoliko nedelja. Prvi je najinteresantniji. Kinez obilazi svoju zemlju duz granica i krenuo je pre skoro godinu dana iz Pekinga u smeru supreotnom od skazaljke na satu. Eto, sreli smo se tu na njegovih, nekih 20000km predjenih.

Doxing je pogranicni grad i sobzirom da je u Kini nije ni malo mali. Srecom, nije ni prevelik. Smestam se u hotelu koji je u ulici neposredno uz reku, koja deli dve drzave. Zivost i kolorit svojstven pogranicnim mestima. I trgovina primerena onom sto je najinteresantnije za ljude sa obe strane „crte“. Dzidza midze svakojake, cigare i primecujem ogroman namestaj u kojem Vijetnamci uzivaju.

I tako sam zavrsio Kineske putesestvije. Bilo je i ostaje mi za pamcenje- da kazem i jos jednu floskulu: rado bih se opet vratio!

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Nisam plovio Kontikijem ali sam stigao na ostrvo Hainan- do pre koju godinu (povezano sa Kineskim ekonomskom bumom) sam kraj sveta i to ne samo u Kineskim okvirima. A onda je odluceno da postane turisticka Meka…i tako bi. Gledano iz ugla krajnjeg juga, iz grada Sanya ovo je jedna cudna mesavina Azurne obale, Floride, Mauricijusa, Dubai-a, Knyasna (South Africa), Sutomora…i sve se bazira pre svega na domacim turistima. A Kina postaje, zaista i turisticka velesila.

Ostrvo je izvrsno povezano saobracajnom infrastrukturom, turistickih objekata svih vrsta ima, i sve vise nicu kao gljive posle (tropske) kise, usluga je takva- kakva je, jezici strani se sve vise govore.Narocito Ruski, tako da su oci moje videle posle izvesnog vremena i

cirilicu! I sve to ne bi bilo moguce, ponavljam, da nema more domacih turista- ali i klijentela sa zapada, a i braca Rusi vole ovde da se baskare.

Boravak sam zapoceo na severu, u glavnom gradu Haikou, gde sam doplovio trajektom (oko dva sata traje „krstarenje“ a la sedamdesete sa plazma tv-om u salonima) i iskrcao se u prvi mrak. Sreca moja sto

nije bilo puno skretanja, pa sam posle nekih 10-ak km nasao hostel i odmah jednu grupu biciklista. U razgovoru sa njima vidim da za Kineze postaje kultno da bicikliraju Hainanom – kao za Austrijalijance, stim

da se velicine ostrva malo razlikuju. Ovi moji su izabrali isocnu varijantu i vec koliko sutra krecu – ja odabiram centrlnu rutu, planinsku i pada dogovor da se vidimo u Sanya. Tako i bi!

Haikou je lep, sredjen grad- stari i novi deo, nepunih milion stanovnika, i iako ima, okruzen je plazama nije turisticki centar. Ovde se odrzava, nekako sproleca, Kineski celicni triatlon- svaka cast!! Univerzitetski je ovo centar. Na plazi, sa svega par kupaca, dolaze studenti i mladenci Ovi prvi su zeljni komunikacije sa strancima, da isprobaju svoje novostecena znanja engleskog- naravno ne svi iz grupa i u razgovoru, pre svega geografskom saznajem da su sa svih strana Kine. Zacudjeni su kako ja znam za njihove provincije- a kako i ne bi kad sam ih prokrstario sedam.

Kao sto sam rekao, odabrao sam put po sredini ostrva koji tacno od

Haikou vodi u Sanya. Zapocinje laganim izdizanjem u samom gradu i pre pocetka nacinalnog druma 224 i prvo ide preko centralne visoravni. Gledam da prvi dan „otkinem“ sto vise, tako da taj dan „pada“ 150 km.

Jedan od razloga je i najava kise, tropske, mozda tajfunce- ali sam se uverio u ono sto svi kazu, gledajuci internet prognoze, da to bas i ne

bude tacno. ali je zato tacno da je put malo losiji, ponekad ga doteruju, pa malo krpe, grade- nije ovo bas onaj deo za turisticku valorizaciju. Vidi se to i po naseljima, gradjevinskoj maloj privredi (samoproizvodnja crepova i opeke), a inesto sa cim se prvi put srecem,

a na tome se vozim- kauckovac!

Od prvog veceg grada, Tunchang, put postaje mnogo bolji, a izasavsi na visoravan, okolni predeli „odisu obradjivanjem“. Uz dalje izdizanje terena idu i plantaze njihovih socnih, slatkih, zelenih pomorandzi. I posle tih 150 km nocim u Qionzhong-u. Sledeci dan krecu brda- e dosta si se Zorane vozio po ravnom! Bilo je malo i kroz dolinu reke, po vrucini u sredina dana, ali je ostalo islo po sredisnjem planinskom masivu. Najvisa tacka ostrva je 1 847 m, a najvisa tacka puta, nazalost nije obelezena. I kako, nazalost ni ja nemam ili necu da imam spravu za merenje gore- dole, eto ne znam na kojoj sam nadmorskoj visini bio. Zato znam da sam se taj dan strmospustio u Wuzhisan i tamo zanocio. Iako planina, vruce je, a od kise ni traga ni glasa.Jedino brboce voda u klima uredjaju u sobi.

Treci dan nije bio za podcenjivanje- sto se brda tice. A pocelo je niskim oblacima i malim tropskim nevidjenjem, ali posle par spustanja stiglo je i sunce. Medjutim, bilo je opet i par penjanja, tako da se, sve u svemu, trebalo pomuciti i stici na razinu mora. U tom priblizavanju najjuznijoj tacki Kine, proslo se i pored dve tacke visokosofisticiranog turizma. Gomile ljudi, najcesce odevene u presarene „havajke“ hrlilo je iz sarenih, klimatiziranih autobusa, koji su se uparkiravali na visokokomforne parkinge u Janodu (park kisnih suma) i u etno selo Li i Maio naroda (originalno stanovnistvo ostrva, ali su i oni ustvari „dodjosi“). Dodji, plati visoku cenu i sve to vidi- slogan koji vredi i za ove sarenDRVEN gradove.

I evo je Sanya. Ishodiste mnogih Kineza u zelji za odmorom i kupanjem u uvek toplom moru. Grad lezi duz jednog velikog zaliva, a par poluostrva (naravno, sa isto tako lepim, dugackim, pescanim plazama) pridodaje gradu satelitska naselja. Pomalo jos sa onim pastoralnim, seoskim izgledom. U glavnom zalivu niklo je i vestacko ostrvo- Naziv mu je zato, verovatno Feniks. Na njemu zgrade sa Dubai razglednica, a u delu grada, gde se za pocetak smestam, vec spomenuta cirilica. Cini mi se i vise nego po nasim ulicama- prava crnogorska razglednica.

Par dana planiranih da se ostane ovde, odmori, skupi snaga za poslednju etapu putesestvija kroz KInu, protice u druzenju sa Li i Biu. Biu je nenadano stigao, a razlog je biciklisticka trka oko ostrva u devet etapa. osmu docekujemo, a devetu pratimo jer se vozila u sest krugova ulicama grada. Pokusava Kina i u biciklizmu da dostigne neke visine. Za mog boravka ovo je vec treci , veci Tour koji se biciklira po ne maloj Kini. Dakle: druzenje, kupanje i klopa; jer hrana i ritual obroka je nesto cemu kinezi posvecuju izuzetnu paznju i vreme. Naravno i novac, premda preme njemu imaju neki poseban odnos. Barem moje vidjenje, jer kad vidim kako ga drze i oni sa malo i oni sa puno tih vrednosnih papira zapitam se za njegovu vrednost. Taj isti novac ce mi pomoci da se domognem uskoro granice i predjem u Vijetnam!
Do tada zaijian!

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Iz glavnog grada, mozda najbogatije i najrazvijenije provincije, ispratio me je nocni zivot. U njega sam se „bacio“ posredstvom manekena i manekenki sa nasih prostora koji ovde lako pronalaze uhlebljenje. Pomovicu, da, ko kanda u Kini krize nema. To kaze i MIlos, koji je kolega turista i koji je ovde studirao, a zatim pronasao neki drugi posao i ostao. I on planira i voleo bi da putuje biciklom. Kad se ostane do ovako sitnih sati to je malo teze; jedino sto su ulice praznije- samo prosijaci, taksisti i jos poneko.

Na jugozapad sam isao „tematskim“ putem. Prvi dan Foshan, prestonica industrije namestaja. Kilometri nakindjurenih salona, naspram kojih je nas sajam mala beba. Sledeci dan Kaiping, sa bezbrojnim reklamama koje govore da ovdasnji zivalj privredjuje sve one slavine i ostalo sto ide u kupatila i kuhinje. Yandong je veliki, sredjen grad a iz mnogobrojnih lokala „vire“ strugovi. I danju i nocu; i novi i stari modeli rade li rade. Nema veze sto u susednom, luksuznom hotelu nema interneta, a  wi fi signal je nedokuciv.

Vraticu se pricom, nacas u Kaiping, grad ucrtan u turisticke mape zbog kuca zvanih diaolou. To su pravili ovdasnji gasterbajteri pocetkom i u prvoj polovini proslog veka. Svako vreme ima gradjevine koje zidaju ljudi koji se otisnu u potragu za poslom. A kako je ondasnje vreme bilo pomalo i nesigurno, ove kule, zamkovi, imaju i puskarnice. Diaolou su razastrti po nizini ovog podrucija u selima sa uzanim, uzanim ulicicama; okruzeni pirincanim poljima i ribnjacima. Gotovo svako selo ih ima po nekoliko. Prvo sam obisao jedno naselje uz put, a potom se uputio za znakom koji vodi u selo Zili, jedno od najpoznatijih i sigurno najsredjenijih. To kazem, jer sam tu naisao na biciklisticku, obelezenu stazu (GD green way), koja me je provela ukrug, kroz par naselja, kroz filmski grad, kroz zelena polja- ali ja sam isao dalje. Nacionalnim putem G 325 u dalje vrele dane, sve blize i blize okeanu. Ovde na jugu, vrelina pocinje vec oko 10 sati i traje sve do 5-6. Jos uvek je to sredina jeseni- ma sta to ovde znacilo.

Ali kako to obicno biva, od mora ni traga ni glasa, tj. put ako mu se i primakne to je na koji kilometar. Morao sam da posegnem za skretanjem i za to sam odabrao braon signalizaciju- turisticku, koja je navodila u beach resort idilicnog imena. Romanticna plaza. Prevalivsi tih 6 km, stizem do rampe. Ulaz se naplacuje, a kako je bilo pokasno, okrecem se i u neposrednom susedstvu pronalazim smestaj. Kasnije, moj domacin me je motor provozao po selu, do njegovog ribnjaka (da proveri mreze), a i do plaze. To je parce obale, naravno pescane, sa sredjenim zaledjem u vidu apartmana i par restorana. Sa svim onim u zaledju, sve mi to pomalo lici na veliku plazu i Ulcinj.

Put me vodi dalje. Odlucujem se za jedno skracivanje skrenuvsi na lokalni drum S 373. Prvo je bio dobar, pa onda malo los, pa deo u izgradnji da bi u mestu Poutou nestao. Na polovini grada sam ustanovio da postoji samo glavna ulica sa ogromnim zgradurinama, a da su iza polja. I onda je put nestao, tacnije doveo me na prelaz za skelu. Ogromna voda, kanal, reka, zaliv ili sta li vec; a udesno nestvarno dugacak most koji se propeo preko te vode. Tamo se ne moze biciklom, tako mi kazu, a ja sam na dobrom putu (za trenutak vodenom) koji ce me dovesti u  grad sa preke strane Xiashan. Treba li da kazem da je to bila golema varos u cijoj sam se gunguli poprilicno tesko snasao. Ovog puta moj spas se zvao dostavljac brze poste i zahvaljujuci njegovom motoru i poslu koji ga je vodio na tu stranu, ja sam vise od 10 km prevalio u relativno brzom vremenskom roku. Kad to kazem, pre svega imam na umu svu onu saobracajnu guzvu koju covek, stvarno tesko moze da opise. Jednostavno, to treba doziveti! I onda, gotovo apsurd, po izlasku iz grada nailazim na kolonu istoobraznih automobila. Ispostavlja se, to su vozila za obuku novih vozaca.

Ali jos vece iznenadjenje me je cekalo u vidu loseg puta. Em se suzio, em se zguzvao. Bas, kao kad se list papira zguzva tako je izgledao asfalt na ovoj deonici. I tako nekih 50 km. Ko me je terao da idem precicom; ili ti odgovor na pitanja kakvi su putevi. A ja ih uvek hvalim- i hvalicu glavne dzade, al` ovo je bilo za pamcenje i za kamenje i pesak u bubrezima. Posle stize, naravno lep, nov, dakle kvalitetan put koji me vodi kroz plantaze secerne trske i banana na krajnju kontinentalnu tacku kineskog kopna. Sa druge strane je ostrvo, Hainan.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.