Objavljeno od strane: zoranzivlak | 25. jula 2008.

По Сибиру,земља пространа, а до Бајкала..

пред Чељабинском

Следеће јутро започиње путовање Западносибирском низијом. Нови простор, нови осећај, а помало се и време мења. Када се каже Сибир помисли се на готово непрегледно, готово безгранично пространство-стварно је било да километрима возите по готово идеално равном путу ограниченом, дакако брезовим шумарцима, на појединим местима апокалиптичног изледа. Велики је и број језера, која само тако “изникну” иза неких од тих шума, а онда је било ситуација да се читав терен  спусти или подигне и да се све око вас, а и ви сами нађете пар метара ниже или више. Пространство, које се савлађивало путевима који готово да су праволинијски извучени, није важило у овом мом случају. По последњи пут се скреће и обиграва око најсевернијег дела Казахстана, чије визе није било у пасошу. И тако, уместо мање од сто км, преко Петропавловска, пошло се на север и возило се додатних двестотинак км више. Правац Чељабинск-Курган-Ишим, са спавањима у живописном Мишкину(мотел није радио па је ово било спавање, што би се оно рекло, по кућама), Варгашину(месташце загубљено у простору и времену) и Честојезерју,

ту, около су језера

једном од најлепших догађаја који су се десили током пута, а везаних за коначење. Све је почело уобичајеним планирањем пута од данас до сутра, па још можда дан више. Ту је била још једна варијанта бирања пута којим ће се скренути, да ли у последњем месту, на самој казахстанској граници или мало раније. Још који км мање или више ту није играо, ама, баш никакву улогу. У разговору сам добио уверавања, да у насељу  , у чијем рејону, по причи има око360 језера постоји мотел. Дошавши у рано поподне(тај дан нам је и ветар мало помагао) пред раскрсницу која води у место, тек мало скрајнуто са главног пута, наилазим на патролу полиције, те желим да се информишем где се тачно налази жељени угоститељски објекат. Но, не лези враже, они као да нису били из тог места, него уопште нису били изовог реона, али су нас упутили у фабрику за прераду меса, која је била одмах ту, на уласку у Сибирску, забиту варошицу. У кругу фабрике, изграђене по најсавременијим методама(а то су нам све лепо показали) имам срећу и одмах налећем на 32-ег Кољу, помоћника директора за производњу. Као да сам га питао за какву најобичнију ствар, без икаквих проблема нас је примио, сместио у савремено интерно преноћиште и угостили као какву ино делегацију на највишем нивоу.

Коља и ја

Остатак дана проведен у гледању етапе Тура(ретка прилика), разгледању фабрике, спортским активностима (стони тенис, шах) и дружења уз богату трпезу, уз све ХАСП-ове и остале стандарде. Сутрадан је било тих ђаконија мало спаковано, да нам се нађе, а Коља нас је посадио у џип и провозао по насељу од неких три хиљаде душа и показао шта је све “Курган-Велес” урадио, направио за становнике окружене толиким језерима. У току је био и боксерски камп који смо посетили, те “укрстили рукавице” са боксерима из неколико земаља, смештених у лепој и функционалној згради основне школе. Време је било да се пође даље, дан је био одмакао, Сунце високо и поприлично је већ пржило. Ти дани су били најжаркији. Од Ишима до Омска, три дана су била и са 40 степени Целзијуса. Ово је јужни Сибир и лети су ово уобичајене температуре, азими исто, само са другим предзнаком. Када сам их питао за веће хладноће, они би одмахнули руком, погледали у даљину и додали да је то негде другде, даље, тамо на северу, као да је, не у другој земљи, већ на другој планети.

пред Ишим-ом

На овoм потезу је била и средина путовања и првих хиљаду км у Сибиру. Радост смо могли да поделимо са ројевима обада који су нас пратили тих дана, били наши верни сапутници и колико год мењали брзину или било шта друго чинили да се избегну или заварају, није помагало. Па још кад вас неки уједе, нагло развијете натпросечну брзину.

Омск

Омск. Велики град на реци Иртиш, мањи Ом се улива овде у ту реку, а на ушћу је настао град из којег се ваљала колонизација даље на исток. Језгро града је задржало стари изглед,  који враћа и више десетина година уназад, а има случајева да поред старе, дрвене куће на углу неасфалтиране улице ниче сајбер објекат од стакла и алуминијума. Ту негде смо се и сместили, захваљујући Артему и Дими, бициклистима, које смо срели на повратку са њиховог излета, купања на језерима 60-так км од града. Иртиш је поприлично загађен, јер сва тешка индустрија области Караганде и Павловдара са севера Казахстана се слива у ову, једну од најдужих Сибирских река. Ипак смо пошли на купање и на једном од рукаваца, еквивалент нашем Дунавцу, Шодрошу потражили спас од несносне врућине. Посетили смо и сервис, заменули неке жбице, доцентрирали точкове. Све то може да се уради и у недељу јер стигло је неко ново време.

пред радњом, сервисом у Омску

И док сам раније, у Европском делу, налазио гуме, спољне и жбице су сад усфалиле, а као у инат наишло је доба, ни у великим градовима их није било. Чак ни у следећем, престоници Сибира, на брежуљцима уз реку Об положеног Новосибирска. Залепио сам на бицикл налепницу сервиса “Тест центр” у улици . . .

Тимур и нас двојица

где је извршено детаљније дотеривање, али жбица није било, главни мајстор није био ту, а  човек који је радио није имао алат за нарезивање. Док се занимао “Роадстерима” разгледао сам албум посетилаца сервиса из белог света на пропутовањима кроз ова пространства. Тест центр је иначе био у згради преко пута старе соц вишеспратнице, у којој је квартира, стан нашег домаћина Тимура. Прави Рус, којем је алкохол најпреча ствар на свету; и њему и његовом високом другу Димитрију. Зато смо се сутрадан ујутро извукли и запутили пут Кемерова. Једно успутно спавање, мотел на уласку у градић Блатно, затим  читав дан по брежуљцима који најављују издизање терена и ево нас у прелепом центру рударско-индустријског Кузбаса. На уласку у град сусрет са бициклистима, друмашима, који ме упућују у дућан, у којем наводно има оно што тражимо. Беспомучна јурњава да би се стигло пре затварања, али залуд Налазимо само хладно пиво у суседном магазину и док га испијамо стиже Блешина порука из Футога, да баш у тој радњи можемо наћи жбице. Шта ти је техника, шта ти је кад нема. Још мало вожње преко мостова над реком Том у сутон и чежњивих погледа на уређене плаже. Топла ноћ и летњи јутарњи пљусак, додатно разгледање града, јер упутио сам се на другу адресу у потрази за деловима, а њу ми је дао Горан (тел:79234972…). Ко је Горан? Човек нашег порекла, годинама живи већ овде, а његов број сам добио од наших мотораша који су прошло лето пролазили овуда, а Горан им је био на услузи. Тако сам га и ја контактирао, још из европског дела, док чак нисам тачно ни знао где је Кемерово.

летње предвечерје

ни у овом дућану није било жбица

Сада врло добро знам, а могу рећи да ми је остао у успомени као једна од најлепших урбаних насеобина од десетина њих виђених дуж пута. Захваљујући пријатном младићу у магазину са спортском опремом напуштамо град са десетак жбица 28,2 цм у бисагама, нешто дужим него што треба, али нека се нађе, јер резерве су биле потрошене. Између рудокопа, којих је на десетине и који вире из готово сваког брега провлачимо се скрећући полако на североисток. Шумовити, углавном пусти предели, испресецани бројним водотоцима воде нас у следећи слив. Спавање у мотелу “Три медведа” помало то осликавају. Једно коначење у Молочном заводу у Итатаскију, пролазак кроз Маринск (обележије да је Москва 4 000 км одавде; а телефоном неки питају да ли смо осетили невреме које је протутњало кроз њу), Ачинск (сусрет са Ларисом Михајловном, чији је отац наш човек, једне ’48 пошао, прешао на даљу страну). Ноћење пред Краснојарском, а ишчекујући га још један сусрет са човеком који прави шашиљк, роштиља, а Узбек је. И умало да одатле наставим сам путовање.

Иља

Пред Краснојарском, на ауто-путу, раскрсница и ја питам човека који је, ту поред на пумпи точио гориво, за правац, а он, Иља, са својом лепшом половином, Наташом нам је посветио читав дан.

са домаћинима у Краснојарску

Увек ћу се питати да ли је могуће да има тако сусретљивих људи, који су спремни да посвете толику пажљу незнанцу, путнику намернику. Посадио ме је Иља у њихов ауто и возио по разрастртом Краснојарску, преко мостова над Јенисејом, све тржећи спољне гуме. Водили нас на ручак, показивали папире својих пројеката, фотографије своје фамилије, утицајне. И нашли сервис, где су бајсеви баш дотерани, освежени. Док је то сервисирање трајало читао сам Руску газету (дневне новине, из којих сам се најчешће информисао током пута), потом сам гацао по највећој реци у којој сам се оквасио дуж пута. Јенисеј и шеталиште које ме је подсетило на наш, новосадски кеј. Док се грло оквасило, уследио је сусрет са људима из још једне бивше совјетске републике, Грузије. Вотка, из флаше минералне воде, сир и поврће су ме преместили мало на Кавказ.

слиичиицее

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Kategorije

%d bloggers like this: