Objavljeno od strane: zoranzivlak | 8. oktobra 2009.

Sa Banetom…

Bane Ristic, moj srednjeskolski drug, vec godinama sa porodicom zivi i radi u Australiji. Voli, jako, da vozi bicikl i proslog leta, kad je bio u domovini par puta smo zajedno vozali nase dvotockase. Nismo ni pretpostavili da ce nam se ukazati prilika da to opet radimo, ali ovog puta na „njegovom“ terenu. Bili smo u kontaktu i dogovarali se, stim da je on najavljivao zajednicku voznju i od Sidneja i od Kanbere i od neznam gde, ali su ga obaveze i vreme sprecavali. Na kraju tacka X je bila gradic Bairnsdale (11 290 stan).

Taj dan sam si priredio kratku voznju od Lakes Entrance (4 100 stan.), uzivao u zatalasanim predelima i u dolinama dve reke preko kojih sam prelazio i samo sto se nisam pridruzio pecarosima nacickanim pored njihovih obala. Natanane i rano prepodne ulazim u Bairnsdale, prolazeci pored dve staze za biciklizam, stadioncica, setalista uz reku, svega onog sto ukazuje da je to zaista grad i u Evropskom smislu reci. Siroke ulice, razdvojene zelenim pojasom sa bezbrojnim stablima svakojakog drveca i sarenog cveca. Stereotipni niz kuca sa lokalima i poznatim ducanima. Po obrascu turiste trazim smestaj: to znaci zaustavljanje pored infobiroa i prikupljanje informacija o najpovoljnijem prenocistu. Mogao sam si ustedeti trud, jer se zna da je to ovde u hotelima, koji su u samom centru, na glavnoj dzadi, a u stvari su sobe iznad lokalnih pabova. Naski opisano i receno-poslednje rupe. Ali i na takvim mestima je cisto, ima kuhinja sa tosterom i mikrotalasnom, ponekad i nesto u vidu „decije radosti“ da se pojede i sto je najvaznije uvek ima tople vode. Zapamticu mesto kao deo Australijske sportske istorije, jer sam u njemu gledao vELIKO finale ragbi lige u kojem je Melburn pobedio Parramattu 23-16.

Bane stize uvece, vozom iz Melburna. Tako izgleda kad voz iz velikog grada dodje u poslednju stanicu u tamo neku Australsku provinciju. Neki momci su iskakali iz njega i pre nego je stao. Tako izgleda kad se dva coveka iz Novog Sada sretnu na „kraju sveta“. Ispricasmo se, sto nismo rekli vec preko interneta i posle prespavane noci krecemo u zajednicku voznju. Da, i pre toga smo se dogovarali sta i kako cemo doruckovati, a tek potom kojim cemo putem ici. Prvi deo je bio jasan, jer izbora nije bilo – pravac na zapad, dakako u vetar do Stradford upon Avon. Mesta sa takvim nazivom ima nekoliko na planeti. Isto kao i Beograd- Samo je jedan N.Sad i Liman i Bane i ja vozimo zajedno kao da smo godinama to radili i kao da smo kilometre i kilometre i kontinente zajedno provozali. Stizemo i do Sale (11 340 stan.), kakav naziv?! I odatle biramo duzu, ali lepsu turu do Melburna. South Gippsiland hgw koji vodi, prvo kroz nizi mocvarni predeo, a zatim u valovitu prevlaku prema Wilson’s Promo. Velikom poluostrvu sa najjuznijom tackom Australskog kopna, kao nekim prstom koji je uperen ka Tasmaniji. Nekad davno delom ove kontinenetalne mase , a sad otvoreno besnim morem i neutesnim vetrovima. Takvi neki vetrici i nama usporavaju napredovanje. Pauziramo posle 53 km, bez naselja u postaji zvanoj Woodside, dok prenociste nalazimo u Yarram. Gradski hotel i preljubazni domacin Nigel ispostavlja se novi, mladi, ambiciozni gazda, a uz to i Englez . Migracije idu u raznim pravcima, ali sta je njega dovelo medju 2 200 Yarram-cana. Imaju jedan dobar nacin grejanja za ova njihova prohladna proleca, pa i leta, pomalo i jeseni, a sigurno zime. Elektricni podmetac, koji je i mladjasni Nigel ubacio u krevete soba, svog renoviranog hotela. Stvarno dobro dodje po ovoj zimi, a da ne govorim da je celu noc padala kisa, pljustala. Opet su najavili lose vreme, a i Svetlana, Banetova supruga javlja o standardno „losem“ vremenu u prestonici Viktorije.

No, jos jednom je bilo posle kise Sunce sija. Sijalo je sve do Fostera. 50-ak kilometara prijatne prepodnevne voznje, a gotovo sve vreme uz pricu. Potvrda kvaliteta voznje udvoje, ali i izbora puta koji je manje opterecen. Zatalasan sa scenama , sto Bane kaze kao za spicu Windows. Zeleno volim te zeleno. Postaje nacickano i vetrenjacama, sto je, opet potvrda onog duvanja do Tasmanije i dalje do Antartika. Pa sve ukrug. Mi, opet odlucujemo da idemo cik-cak. Naime, od pomenutog Fostera, preko opisane prevlake vodi mnogo ispresecanih saobracajnica. Idemo kroz Fish Creek (sve cavrljajuci i pri voznji uzbrdo), da bi stigli u Inverloch (4 140 stan.). Ni kisa, ni vetar nisu nam umanjili car ovog primorskog mesta. Zasticen savijenim delom poluostrva, Inverloch nudi plaze sa mirnijim morem, divnu prirodu u zaledjini i svom infrastrukturom koju donosi 21. vek. Put krivuda uz samu obalu, penje se i spusta, nudeci prekrasne poglede na smene pescanih plaza i strmih odseka. Tu vec more podseca na blizinu Bass prolaza. Jedna od tacaka blizu ovog pomorskog puta, a ujedno i najjuznija tacka mojih putesestvija (sa sigurnoscu tvrdim i bez naprave zvane gps) je Cape Peterson. Odatle se zapucujemo u Wonthaggi, nekada veliko i znacajno ugljarsko- rudarsko mesto. Danas, grad okrenut turizmu, ali kakvom; sve je to 21. vek. Takav jedan vek, u jednom takvom mestu donose nam zasluzeni pocinak u motor inn motelu.

foto galerija

Advertisements

Responses

  1. прочитајте цео блог прилично добро


Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Kategorije

%d bloggers like this: