Objavljeno od strane: zoranzivlak | 7. jula 2010.

Bocvana je iza mene

Bechuanaland je ko morago. Ovako su je ranije zvali, a ovo iza je na njihovomsecvana/ setswana jeziku. Uz engleski, zvanican jezik domaceg Sun naroda ili kako smo videli nekada davno u filmu „bogovi su pali na teme“ – Busmani. Mnogo toga se brzo menja. Tako i oko mog polaska iz Gaboronea. Kao kod nas kad na trku idemo, tako je i ovde dogovarano. Na kraju Dusan, Branko i ja krecemo, a tu su i dva druga coveka iz „mog“ novog kluba da me isprate.

na putu za Dibete

Deonica koja mi je vec poznata iz prethodne dve voznje do Rasese, je brzo predjena. Posle toga dva drugara mi pomazu vozeci napred i vozeci i za njih u neke nove daljine. Prvi cilj nam je bilo mesto Dibete. I brzo bi stigli da vetar nije okrenuo. Tek toliko da potvrdi onu Brankovu „da voziti po Bocvani, predstavlja isto sto i voznja po Banatu“. Oj kosavo. Namucili smo se, ali smo prosli i Dibete. Sledeca tacka Dinokwe, a jedva smo se dovukli do juznog povratnika. Na kraju sam zanocio u Mahalapye.

a odavde sve toplije, sto bi rekao pisac onih dela

Bila je to, a i produzilo se u stilu pomoc prijatelja i pola-pola. Uglavnom, slede Palapye, Serule i Francistowmn. ODatle mi je predstojao put uz istocnu granicu Bocvane i Zimbabvea. Slabo naseljena oblast, tako da sam obigravajuci Kalahari, preskocio deonicu do Nate. Polupustinjska postaja, tri pumpe, par restorana, smestaja i raskrsnica. Sledecu noc stizem u Pandamatengu. Mesto u sredini nicega. Savana je ovde okruzena, tj. put i atar sa dva reda zice. Jedan, onaj standardni, reda radi, a drugi je sad vec pod strujom da ipak malo opominje zivotinjke. Farmeri u ovom kraju obradjuju ogromna prostranstva (suncokreta u nedogled) i ovo je zitnica o cemu svedoci i ogromni silos. Sa lokalnim Burima, a vecina je dosla iz susednog Zimbabvea, gledam poraz Argentine, u lodzu, koje je i mesto lokalnog okupljanja za vikend. Po prvi put razapinjem sator i nebo izmedju povratnika i ekvatora me pokriva tu noc. Zivotinjki nema.

Nema ih ni sutradan, dok vozim 100 km do Kazangule. Jednostavno sam se iskljucio, presaltao dimenzije vreme i kilometri i uz malu pomoc vetra presao ovo poslednje cose Bocvane, a da me nista nije pojelo. Ne da me nije pojelo, vec nijedna zverka nije dosla da mi se javi. REdak saobracaj mi jea dozvoljavao da pauze pravim na sred druma, ravno je u nedogled i fatomorgana je kad neko nailazi. Pravac pred kraj, imao je sigurno petnestak kilometara. Tu su inace orijentiri, repetitori mobilne telefonije. Ali, kad i njih vidim ima da se pedaliara do njega, pa do sledeceg…i tako unedogled.

Pa i ovdasnji su mi govorili:pojesce te nesto. A to nesto sam morao da idem da gledam u nacionalni park Chobe. Stigavsi u Kazangulu, skrenuo sam levo i nesto vise od desetak kilometara vozio do Kasanea. Centar visokog turizma. Brzo sam to ustvrdio, trazeci smestaj, premda su bas neposlovni. To je , opet potvrda onog, sto mi je sve dane u Gaboroneu pricao Shale. Priustio sam si krstarenje brodom, svojevrsni safari po reci Chobe. Zivotinjke dolaze na pojilo i ostale aktivnosti uz, na i oko vode. Medjutim, nisu se sve prijavile taj dan. Uzfalio je lav, antilopa , zirafa i jos poneki primerak. Ipak, za tri sata sam se ipak osetio Africki, filmski. Ovde, u ovom nac. parku snimaju se filmovi. Priustili su slonovi pravu predstavu, na desetine njih. I nilski konji su se pojavili u svoj svojoj velicini i snazi, a krokodili su stondirali na obali, bas kao plasticni po radnjama opreme za plazu. Ptice svuda oko njih, a babuni samo protrcavaju i skacu. Brodovi koji voze turiste, nisu skakali, ali su se utrkivali koji ce pre da stigne do atraktivnije predstave. I sve tako oko ostrva Serendula( do u cuveni zalazak Sunca), koje je bilo sporno sa Namibijom , ali je i ovde radio Hag i sad se na njemu vijori Bocvansa zastava, a Namibija ima svoj uzani pojas severno.

Stigao sam i do tacke gde se cetri zemlje dodiruju: Namibija, Bocvana, Zimbabve i Zambije. Uz reku Zambezi, na utoku Chobe i tu prelazim u Zambiju. Samo 750 metara obale pripada Bocvani( zavisi verovatno i od vodostaja), ali dovoljno da skela prevozi gomile putnika i vozila. U onom mom stalnom poredjenju, ne mogu da kazem, da je isto k’o na Begeckoj jami, kad se prelazi u Banostor. Vreva, zivost, kolorit i prasina. Samo jedan sleper po skeli, tako da je red kilometarski i ceka se danima. Vec tu mi pokazuju novcanice sa puno nula, koje su suvenir i kao takve ih prodaju. O ovome i gradnji mosta, kao i jos ponecemu prica mi Peter. Zambijac, koji mi pravi drustvo u ovom prelazenju granice.

Na drugoj strani odmah nagovestaj siromasnije zemlje. Neugledan i haotican granicni prelaz, koji kosta 50$, za vivu mislim. A kad krenete drumom prvo nailazite na ljude koji prodaju gorivo u flasama, kanistercicima. Uz one novcanice i ovo mi se ucinilo poznatim.

Svejedno, voze biciklove i uz smesak me pozdravljaju dalje niz put.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Kategorije

%d bloggers like this: