Objavljeno od strane: zoranzivlak | 24. jula 2010.

Malav+vi

Usao sam u zemlju koju zovu „srce Afrike“. Mora da postoji vise srdasaca na crnom kontinentu?! Naoko sve se promenilo. Prasina je crvenkasta, a kucice su sazidane od opeke crvene i neke zagasite boje. U domacoj radinosti svako zakopa i spravlja cigle pa zida. Sveta na sve strane-reklo bi se prepodnevna zivost, sede i cekaju.

U prvom mestu Mchiniji srecem Danca Jacoba. Mladi severnjak se otisnuo na put tek tako: ne bas preterano sportski potkovan, bicikl kupio nedugo pre puta, i zadesili ga problemi usput. Zato ima lap top i bili smo u kontaktu , a sad se negde zagubio. Vozili smo zajedno do prve sldece raskrsnice, kada je on skrenuo levo u nameri da presece i skrati put do jezera, dok sam ja produzio u Linlogwe. Glavni gradovi mi se nekako nalaze na putu. Treba podici novac, nabaviti kartu i zastavu zemlje domacina. Iz tog razloga prevaljujem stotinjak km vise(u vetar) i ulazim u jedan od dva prestonicka grada vec u sumrak. Smestaj u kampu na golf terenima. Kako to zvuci? Pa kao i sve ostalo- puno kontrasta, besna kola i ja sa biciklom. Sutra ujutro obilazim i dva centra glavnog grada: stari sa sve dve dzamije, pijacom u domacem stilu, preko reke u kojoj se peru i u kojoj peru sve ostalo. Preko dva brda je novokomponovani sajber centar sa bankama, sredistem partije(a), benzinskim pumpama itd. Sve u svemu nema se sta videti, a kad sam kupovao zastavicu, covek iz suvernirnice mi na opasku o previsokoj ceni kaza: pa vi imate para.

Cudno je kako su u Malaw(v+v)iju i uopste u ovim zemljama, zahvalni belom coveku. Valjda zato i duplo V. Praktikuju i njegovu veru (za nase hriscanstvo uopste ne znaju) i misle kao da ih je on spasao od nezna se cega. Dolaze im zato sada drugi – malo zuci, spasce ih oni novim ropstvom.

Iskobeljao sam se iz grada i uhvatio severni pravac- malo da zavaram vetar. Povrs mi nudi spustanja i penjanja po usnuloj savani. San prvi pronalazim u gradu Kasungu. Rest house neposredno pored marketa. I kad paadne mrak sve utihne, na tezgama i oko njih, ali zato ulica i kafane zivnu, sa prepreglasnom muzikom i sve do zore. Licno se uverio, ni mreza protiv komaraca me nije spasla. Zato sledeci dan mi nije ni trebala. Ispeo sam se na nesto vecu nadmorsku visinu. To je bio dan kada sam vozio do sumraka pa gde me uhvati. Skrenuo sam u jednom zaseoku pored prvih kuca pitao za prenociste i doziveo prepricavanu Malavijsku gostoljubivost iz prve ruke. Doziveo i Suncev zalazak na onaj, iskonski, nacrtani nacin. Nemaju struju, imaju improvizovani toalet i zelju i volju za bolje sutra. Domacin rano ustaje i dok sam se ja spakovao on je istrcao svojih 10 km. Iznenadio me, i to radi, kaze svako jutro. Medjutim, za maraton ne zna. A priblizio sam se nadmorskoj visini od 2 000 m. To su ti sto trce i ne znaju kad je dosta. Lepe, za mene naporno dozivljene Viphiya planine. Da ima snega bilo bi tu i skijaskih centara. Ovako, preostaje im samo da seku sumu. Pravo krcenje. Nije da ne sade, ali ono sto se odnosi sigurno ne moze da se reprodukuje tako brzo. Stajem za jedan predah, naravno drvosece su tu. Nastupaju kao drvosece, ali medju njima je i covek po imenu David, koji me odvodi u stranu , placa kolu (prvo cascenje na dosadasnjem putu) i prica njegovu pricu . Bio je u juznoj Africi, odusevljen je onim sto je video i sad bi da pokrene svoj biznis, ali mu trebaju masine. Cela familija je tu uz njega i oni su svi spremni za taj posao. Spustam se u Muzuzu. Raskrsnicame vodi dalje na sever, pored Rumphi i onda dolinom reke juzni Rukuru. Kao dolina nekih nasih vodotokova (Lim, Drina, Morava), samo sto ovde strane krase plantaze banana. Uzivam u voznji sve dok se ne predje pomenuta reka i krene na prevoj nekih 4-5 km. Zaasluzuje to vidik koji je usledio. Puca pogled, pravi turisticki na jezero Malavi. Sustanje strmoglavo 10-15 km, pravi test za Avid kocnice i za moje ruke. I evo me na 750 m n.v. Fali malo mirisa pa da pomislim da sam na moru.

Naredni dan provodim u odmoru, na pescanoj plazi, sa jednim kupanjem(pa sta bude da bude). Sve to u Chitimba( jedno od tri mest u nizu na Chi), ali ovo je sa kampom koji je oaza belog coveka. Vecito zivljenje u ogradjenom prostoru u tim pokusajima pomoci sirom sveta. Simbolicno, u unutrasnjosti nedaleko odavde je Livingstonia. Mesto posveceno misionarskom radu coveka koji je krstario ovim predelima. Danas krstare njegovi potomci i za 20$ prave novi „misionarski“ rad. Jos malo uz jezero-jedan dan do Karonge. Opet dozivljaj vecernjeg beznadja, preokreta iz zivota pijace u zivot nocne svirke i igranja. Ovo mesto ima i muzej. Dinosaursi (malo za promenu , da se odmori od lavova, zirafa..) i pracoveci. A internet im je ovde spor, kao sto sam nailazio u celom Malaviju i sa stanovitim problemom otvaranja pojedinih stranica, uracunavajuci i ovu.

Poslednji pasus bi trebao da je prvi, tj. najznacajnije poglavlje da spomenem. To sto je najupecatljivije u ovom „srcu Afrike“ su deca. Pa i njeno velicanstvo Madona dolazi po neko ovde. Naleteo sam na clanak u lokalnim novinama o demografiji, odnosno to je bio intervju sa njihovim covekom koji je u nekim strukturama UN. Nista novo, nista posebno- igra brojki; 2,8 % prirastaj i sadasnjih 14 miliona u perspektivi ce 2040 biti 40 mil. Vec vidjeno u nekim  zemljama. Sta uciniti, ograniciti broj dece na cetri po familiji. Kaze da to bas i ne bi donelo rezultata, sto sam i ja cuo u razgovorima.

A na terenu: iz svakog dvorista, iz svakog polja, iz svake skole buljuci dece. Iskacu i uzvikuju rec koja mi vec odzvanja i nocu u glavi A(N)ZUGU. Dodje mu to nesto kao belac. Cika i vika se lancano prenosi i tako kroz celo naselje, a ona su ponekad kilometrima vezana. Od najmanjeg deteta, cini se tek prohodalog (valjda im je to prva rec koju nauce) pa do onih predpubertetlija. Ponekad se to od mahanja pretvara u skakanje  i trcanje, pracenje dokle ih mlade noge nose. Nazalost, idu ce bas na sever sve cesce dozivljavam i nastavak, dodaju se polurecenice give me may money, give me pen pracen ponekad i ne bas prijatnim izgledom lica. Cak i neki stariji ljudi pzdravljaju, a potom im se ruka okrece u znak trazenja novca. I nemoze covek da stane a dase ocas ne skupi gomila sveta, najvise dece. Neprijatno brzo postaje kad vi treba nesto uobicajeno da uradite , a oni stoje i gledaju, pilje u vas. Isto se odnosi i na zaustavljanje na otvornom iz nuzde. Pravilo je da ce neko uvek da iskoci iza neke travke. Tolika zemlja i toliko sveta.

I jako, jako puno biciklista. Pa nisam vozio sam-svaki prostor druma je ispunjen dvotockasima, imaju i svoju taxi sluzbu. Biciklovi pruredjeni, „nabudzeni“.

Advertisements

Responses

  1. „Domacin rano ustaje i dok sam se ja spakovao on je istrcao svojih 10 km. Iznenadio me, i to radi, kaze svako jutro. Medjutim, za maraton ne zna.“

    Sjajno.

  2. Zoki,svaka čast i želim ti dobro zdravlje i još mnogo putovanja i ovakvih tekstova


Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Kategorije

%d bloggers like this: