Objavljeno od strane: zoranzivlak | 14. avgusta 2010.

Кроз земљу Масајаца

Izlazak iz Arushe je propracen veoma, veoma losim putem. Ne pomaze ni predivno zimsko, suncano prepodne, ni pogled na vulkansku kupu planine Meru, zakriljen sporadicnim oblacima. Rupa na rupu da bi uskoro zapao u deonicu na kojoj su radovi. Tu su i naselja kroz koja prolazi skolska omladina, sa vec poznatim vokabularom. Desilo mi se i da se devojcice late kamenja (naravno vulkanskog porekla) i da ga hite u mom smeru. Za to sam cuo, ali da se desava negde , tamo , gore na severu- u Sudanu. Ja ovde, polako napredujem na sever, tako mi i treba, jer zazivao sam off road voznju. U naredna dva dana imao sam nekih 50-ak km testiranja mog roadstera. Polozio je kao i ja!

i zemlja Massai

Kada smo se ispeli na povrs ispred mene se otvorio novi, nesvakidasnji pogled. Do na sam kraj horizonta siv, prasnjav pejzaz. Kupe iskacu, a izmedju njih u ravnice nebrojeno mnogo vazdusnih pijavica, koje setaju i premestaju te sitne cestice u nedogled. Jos kad sam morao da prelazim i prenosim preko pojedinih deonica, pri cemu smo zapadali u tu masu vulkanskih tvorevina sve do clanaka i menjaca.

izmedju dva lanca planina

Svaki deo opreme i tela, narocito lice, bili su prekriveni finim slojem praskastog namaza. To je zemlja koje nastanjuje pleme Massai. Pruza se jos juzno od Arushe, pa na zapad i sever u Keniju. Procentualno malo zastupljen u obe zemlje, ali cuven po svojoj ratnickoj tradiciji (kazu, vise mit) i po nomadskom stocarstvu. U stalnom sporu sa vlascu, jer im oduzimaju zemlju i izmestaju ih, sve u cilju razvijanja turizma. Pocesto se mogu videti u velikim gradovima sa svom silom novih tehnickih dostignuca, a „specijalizirali“ su se za rad na velikim parkinzima.

perle, na domaci nacin

I u ovom praznom delu Rift Valey, gde sam nasao malo mira i gde sam se svikao na opisani pejzaz, iskakali su ogrnuti svojim plavo-crvenim ogrtacima kada sam im se najmanje nadao. Krzljava vegetacija, gotovo siva stabla eukaliptusa, tek pokoji busen sasusene trave ali to je dovoljno da se pojave Masajci sa svojim stapovima, a nesto kasnije i stado krupnije ili sitnije stoke. Desavalo se i obrnuto, prvo skromni stocni fond, a potom izduzena i ispijena lica nakicena djindjuvama. Probusene usi, izduzene rese, a i oko glave i vrata su mesta gde stoje nanizane perle. Na marketima se da videti sa kakvom strpljivoscu prave ove, svoje simbole. Kada me izmesteni, pomocni put dublje vodio u surovu prirodu, nailazio sam na citave grupe, gde su se zene, sve sa decom na ledjima bavile oko hrane. Na uobicajeni pozdrav jumbo, cesto dizu ruku u otpozdrav, ali je zatim brzo iskrecu i pantomimom pokazuju, traze nesto za jelo.

i sa stapom i sa nozem

U rano prepodne tog dana, presavsi veliku zaravan stizem do naselja Longido. Selo se svilo ispod istoimene planine, visoke 2656 metara. Planiranu pauzu pravim u jednom restoranu, gde mi odmah prilazi covek i uz dobrodoslicu-wellcome- karibu pocinje da nudi svoju pomoc. Radilo se o lokalnoj, zvanicnoj „pijavici“ Samuelu. Covek radi za lokalnu turisticku organizaciju i iako nisam cvrsto planirao da cu tu provesti noc ostajem. Ponudio je smestaj u guest house u okviru firme, naravno uz komentar daje najbolja u mestu.

Samuel je iz Massai Mare

Pa ako moze biti najbolje za 10 000 TSh, u selu bez struje , neka mu bude. Tamo zaticem jos wuzungova. Neki nemci i holandjani zalutali verovatno kao i ja, plus pali na pricu o poseti vrhu planine sa nedozivljenim pogledom ili jedinstvenom dozivljaju zivota u masaji bomi (kuci od slame i blata) ; atu je i neizbezni market. No, najinteresantnija je Americka „kolonija“. Nju sacinjava Sara, starija gospodja koja je sa svojim suprugom ovde godinama u poseti i posvecena je volonterskom radu sa decom. Simbolicno to je prestavljeno onom slikom, koju manje-vise svi znamo, a to je mala ucionica na otvorenom pokrivena u jednom delu slamnatim krovom i tek pokojim delom drvene opreme.

ucionica

Zatekao sam ih u pola casa, a Sara ima mladju pomocnicu, takodje Amerikanku, koja prilazi sa velikim zarom ovom poslu. Sa zarom kakav je, verovatno Sara imala u njenim godinama. Najinteresantniji deo dana je ipak bilo vece, smiraj dana i zalazak sunca koji smo Samuel i ja proveli u kafani u kojoj smo i rucali (bilo je ono:placas li i meni rucak?). Lokalni su interesantni kad imas prevodioca, jer i ti si njima interesantan, nadasve. Pogotovo kad su u pitanju zenske osobe, a Samuel ima mnogo poznanika u selu.

Naredni dan je obelezio napustanje Tanzanije, posle vise od dve nedelje boravka i losih dogadjanja. Prelaz u Keniju u Namangi,

nicija zemlja, Namanga

istoimenom gradu sa obe strane crte. Sa poznatim birokratskim i socijalnim koloritom. Sad vec naoruzan iskustvom, brzo prelazim i razmisljam kako se dokopati veceg naselja. U tome mi pomaze vetar i sveznjikav dan, pogodan za voznju, dok mi odmazu deonice u izgradnji. Put prolazi sada vise uz strane izduzenih planina i sve vise i vise se ispinje. I opet, presavsi u drugu zemlju, kao da se boje menjaju. Vise su crvene, a kuce u kojima zive Kenijci uglavnom su od lima. Ovaj deo je plodniji i sve vise zeleniji. To je slika u tom prvom delu do grada Kajiado, 90-km od granice gde sam proveo prvu noc. U lodgu me to vece gazda zove da se pridruzim drustvu za stolom. Upoznajem se lokalnim bankarom, covekom iz neke nevladine udruge i koristim priliku da cujem neke detalje iz njihovog i zivota Kenije. Naravno, koristim priliku i da testiram domace pivo-summit.

a zove se safari-putovanje i spavanje

Taj susret, kao i susret sa zenom u susednoj radnji , koja mi je pomogla oko safaricom cell kartice navodi me da malo vedrije gledam na kenijce i preostalo, kratko  vreme koje treba da provedem u istocnoj Africi. Ovde znaju bolje engleski, a zacudilo me je koliko znaju i o Srbiji.

Priblizavanje Najrobiju proteklo je u voznji sve blaze i blaze zatalasanom savanom, koja postaje sve vise i vise obradiva savana. Puno je i plastenika (Kenija je veliki proizvodjac i izvoznik cveca), farmi, a i poljoprivredne mehanizacije je sve vise na drumu. Najava priblizavanja tromilionskoj prestonici. Narocito kad se posle dobrog dela puta spusti u Athi river. Raskrsnica sa Mombasa putem koja predstavlja kataklizmicnu sliku kosmopolitskog grada. Velike fabrike, cementare,zelezara, jos veci zagadjivaci treceg sveta, a put u jednom momentu prestaje da postoji , svi voze u svim smerovima-da bi trenutak kasnje iznikao pravi auto-put. Pravi u africkom smislu.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Kategorije

%d bloggers like this: