Objavljeno od strane: zoranzivlak | 30. septembra 2011.

NANJING I SUZHOU

1. Nanjing

Juzna prestonica, kako slovi naziv ovog grada, vec unapred govori o kakvom se naselju govori. Prilazeci mu grupa Kineza iz Harbina i ja prolazimo kroz naselja u izgradnji, zaklonjenih iza velikih panoa sa imenima kao sto su: Beverly Hills, Toskana, Time squre itd. Bezbrojni trgovacki centri, mnogi se jos naziru u zemlji koju masine nanose na put. Spavamo u predgradju severno od reke i sledeci dan u praskozorje krecemo. U polumraku navode nas reflektujuce svetlo saobracajnih znakova. Stajemo sa prvim bulevarima, da nesto uzmemo za dorucak i sa prvim radnim svetom biramo hranu koju mozete videte od severa do juga Kine. Tasto, pre svega; od napitaka nesto slatkasto na mleko. To je energija za prvi uspon; uspon na cuveni most preko reke Jang ce. Jedan od najvecih vodotokova premoscen ovde najduzim mostom na svom toku od preko pet hiljada km. Strm prilaz, posle i silazak na drugoj strani, tako da od 4,5 km duzine najvise odlazi na prilaze sa podve saobracajne trake zatrpane vozilima. Za dvotockase, uglavnom motorne i po kojeg pesaka na raspolaganju je jedva metar, plocicama poplaocana staza. A tek tu tece reka ljudi. Ispod, na donjem nivou je zeleznicki deo mosta, koji se odvaja odmah po prelasku i daje utisak zasebnog mosta. Nailazi voz i gubi se izmedju visokih zgrada, koje su tik do obale. Impozantno sa ove visine deluje mocna reka. Nacickana plovilima, a i ona se tek nazitu u jutarnjoj izmaglici. Strazarnica, stubovi i spomenici, sve u paru sa obe strane govore o vremenu i nacinu podizanja ovog cuda ljudske tehnike. Bilo je to 1968.godine. Od to doba Kinezi su sapeli Jang ce. Izgradili „kineski zid“ od brane po izlasku vodotoka iz klisura; a u samom Nanjingu postoje dva, a itreci je u izgradnji prsten sa sve mostovima.

Nas na drugoj strani ceka vodic. Momak iz lokalnog biciklistickog kluba, a pri radnji „Specialized“, koja je i sponzor mojih saputnika iz Harbina. Vodi nas prvo do mesta gde je spomenik stradalima u vreme okupacije od strane Japanaca. Najveci coveciji izum brojke, i ovde su u velikoj igri. U periodu od par meseci 1937/38 zlocinci su poubijali oko 300 000 ljudi. Tu pocinje licitiranje i nama dobro poznato. Ali sta to sve vredi, kad je izgleda ljudski zivot najmanje, na kraju vredan. Tiha jeza podilazeci gledajuci skulpture. Nastavljamo dalje i itinerer nas vodi do jedne letnje palate. Uvek ima mesta za uzivanje, pa i u ovoj gungili- a prilicno sredjen grad, ili nas je put to slucajno navodio, prolazi pored zelenih povrsina. Veliko jezero, sa stazama za veslanje; i tu je negde usledilo pitanje nasem vodicu o Olimpijskim igrama mladih, koje ce se odrzati u ovom gradu 2014. godine. na to je vozac planinskog biciklizma odgovorio da je jos rano, a da ce biciklisticki deo biti na Purpurnoj planini. Ime ovog brega govori o boji neba koja se u toj boji da videti sa vrha. Ovaj dan to sigurno nije bio slucaj, jer sumaglica i sivilo su pritisli citav dan. Cak toliko da ni put nemozete nazreti!

Posle nekih 1 200 km napustam put sa oznakom G 104( nastavlja na jug), koji me je od pocetka, od Pekinga vodio i skrecem na drugi nacionalni put G 312, koji ce me odvesti u pravcu istoka, sve do Sangaja.

2. Suzhou

Spomenuti put ide prvo na istok pored reke. Ali tako je na karti, a od reke je udaljen toliko da joj ni traga nema. Na karti, isto tako, ima i planina; ali je poseban dozivljaj kad se one savladjuju. Uostalom, standardno, gore-dole i nije bilo puno, nekih pedesetak km, do pred Zhenjiang. Veliko mesto, a naziru se i stubovi mosta preko Jang ce-a (Chang Jiang) pred kraj njegovog puta. On se tu rasprostro,  umrezen poprilicnim brojem kanala uz sistem Velikog kanala. Sve to najavljuje ravnicu, a naselja najavljuju aglomeraciju Sangaja. Mislim, da tih nekih dvesto km pocinju gradovi i da gotovo u neprekidnom nizu vode do obale okeana i grada cije ime govori o polozaju. Ako za trenutak naselje i prestane, tu su kompleksi industrujskih hala. Pred njima se vijore americke i japanske zastave. Ako nema i industrije tu su sopig cenri; a ako i njih usfali tu je mreza saobracajnica, koja ce vas odvesti neznano kuda. Racunajuci pri tome i sve one kanale, tako da je Holandija, sve zajedno sa Rurom i Sarom, sitan dozivljaj za ove kineske „piramide“. Pred Wuxi „usisava“ nas put koji ide malo gore, malo dole- cas smo na nadvoznjaku, vijaduktu, opet u sledecem delu puta smo u tunelu, pod auto-putem. I tako nekih dvadesetak km. U tom medju prostoru spavamo dve veceri- u mestima, za koje do kraja nisam razaznao ni kako se zovu, a kamoli njihov polozaj u ovom preplitanju urbanog sajber prostora.

Treci dan, nastavljajuci u istom ritmu, evo nas u Suzhou. Skrecemo sa glavnog, brzog puta i na bulevarima novog dela grada trazimo put do centra, do starog sredista ovog starovekovnog centra industrije svile. Tu se ne snalaze ni ovi „moji“ Kinezi. Sa puno zastajkivanja i zapitkivanja, sporo se priblizavamo. Mislim, da bih i ja brze sa mojim mapama i pod pitanjima nasao put. Ocito da se Harbinci najbolje ne snalaze sa znacima za turisticke destinacije. Tu je doslo vreme i da se rastanemo. Oni uz po koje slikanje treba da produze, a ja ostajem da malo vise upoznam grad na kanalima.

Za to biram proverenu taktiku. Penjem se na najvisu tacku, a to je devetospratna pagoda u centru, u neposrednoj blizini hostela gde sam se smestio. Starovremena gradjevina mi otvara horizont u sumaglici i kao da je visa od nebodera, koji su na sve strane, ali do kojih ipak vodi prostor niskih delova grada. Kanali su sakriveni pod tim gradjevinama i mostovima- nacickani camcima i brodicama za krstarenje, ali sto se kvalitativnog poredjenja sa spomenutim delom Evrope tice, zna se na cijoj strani je prednost.

Obilazim i muzej svile. U njegovom predvorju statua zene- konkubina za koju kazu da je izdejstvovala pocetak proizvodnje, a ostalo je legenda. Muzeji su prostor za stvaranja i ocuvavanje legendi. Ovde ona govori da je upravo Suzhou centar zacetka svilarstva. Ko zna, mozda u muzeju u Hangzhou to kazu za njihov grad, u trcem za njihov itd. Sve do Venecije. Nema potrebe da se ide tamo sve dolazi ovamo. O tome govore i veliki prodajni prostori u centralnim, ali i pobocnim ulicama. Sve vise je ducana i sa zapadnom hranom. Ko koga imitira, ili se to lepo zove preplitanje civilizacija. Dokle ide govori i da je casopis Nacionalna geografija svoju zastitnu zutu boju, ovde, u Kini ustupio crvenoj.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Kategorije

%d bloggers like this: