Objavljeno od strane: zoranzivlak | 13. jula 2012.

Кроз…Мађарску (Мохач, Балатон, Шопроњ), од Сомбора до Беча

У топло, јулско јутро, тројац креће испред места, не баш звучног имена.Слика

„Популарно“ звана лудара, Сомборска је почетна тачка, Витомирова до Мохача, пред скелу, Немањина на пар дана до и по Мађарској, око Блатног језера; и моја од пар више дана до лондона. Преко Бездана (поред крчме“Вијетнам“), Колута, стижемо у Бачки Брег и избијамо на гранични прелаз. После овог могу заборавити на пасош неко време, до Канала! Претходи томе контрола црвене књижице, коју млада полицајка са интересовањем листа, загледајући печате у њој и пропративши то питањем: „Такмичиш ли се на ОИ“? Ха, ха, ха. Као да смо се такмичили, тркали, јер Вита је наметнуо жив темпо и оас смо стигли до прелаза преко Дунава. Први у низу, и то скелом, а биће их још…

Одавде настављамо као двојац. Толико пута сам био у суседству, по многим њиховим друмовима трчао, возио бицикл, а сада треба једно лепо парче да одвозам. И почетник у бициклотурирању, Немања, имаће прилику да запедалира валовитим друмом до Печуја. Стижемо до града подно брда од преко 600 м н.в. таман на време. Сморила нас врућина и ветар, а угостио нас ТЕСКО, маркет из ланца мулти,култинационалне трговине, потрошачког друштва. Поподневни одмор, а затим јуриш на брдо од пар км. Превој у стилу Тура, срећом сеновито, па са дугим спустом и све тако према Капошвару. Места кроз која пролазимо не одишу животом. Пусто је, сламнате лутке сведоће о култури месеца српња и његовом значају у животу људи са периферије.

људи од сламе

Све се то добро види у сеоским биртијама и мноштву кућа на уласцима, односно изласцима из села. У једном таквом, Сентбалаш, потражујемо преноћиште у локалном пансиону. Пошто нам се цена није ућинила популарном прелазимо неколико кућа даље низ улицу, до хостела. Само је табла велелепна , све са оном плавом заставом и годином пројекта 2008. Двориште је празно, кућа закључана и не преостаје нам ништа друго него да заноћимо у прекрасном парку, обавијени миром и тишином. Следећи дан, мир и тишина места се, осим Капошвара, пружају скроз до Балатона и града Фоњода. Облаци и ветар наслућују промену времена. Није још дошло, па подневну паузу активно користимо брчкајући се у Блатном језеру. Изграђена инфраструктура, само фали мало гостију; и можда, она трка на коју смо долазили овде пар година. зато не фали бициклистичке стазе и њом се запућујемо, кроз алеје безбројних викенд кућа на другу страну језера.

око Блатног језера, Мађарског, Панонског мора

Педесетак км, пролаз кроз интересантан град, лепо уређеног центра, Кастељи, којег су за моменат ушаренили и припадници једне источњачке секте. Ударају у таламбасе, а небо је почело да удара неку другу музику. Сева и грми у сутон, а наша сигурност у кампу, пар км после поменутог места није била на завидном нивоу. Велнес камп је зато ујутро понудио купање у мањем базену, а јакузи смо прескочили. Прескочили смо још пар места, вијугавом стазом уз побрђе, притешњено трском и водом, па поред и преко голф терена до раскрснице, од које свак својим путем креће. Немања ће продужити око језера па кући. Док ћу ја окренути на север, па полако дање ка Лондону. Пар превоја, поред најинтересантнијег у месту Сумег, где доминира средњевековни замак; уз и кроз место Сарвар, бањску дестинацију, па у Шопроњ. Стешњено између два брда, али зато са безбројним црквеним торњевима место животари уз негдашњу границу. Испраћа ме Мађарска , а дочекује Аустрија. Бургеленд, са својим брдима које помаже ветар да их теже савладам и мање уживам у погледима уз пут где је педантно обрађена земља. Доминирају виногради, којих има чак и у кружним токовима- обавезним састојцима саобраћајне инфраструктуре. Та педантност се осећа на сваком кораку, можда мало измиће у неугледном уласку друмом бр. 16 из правца југа. То не указује наједну такву престоницу и варош какав је Беч. А ушао сам у општину број 10, и убрзо у парку у којем сам стао, по боји и језику становника видео сам шта значи мулти.култи Беч.

и наведу вас педантно у Вијен

У наставку мало кружим, лутам (не)сналазим се како сам очекивао, али стижем ка месту где сам се запутио. стадион Пратер, поприште концерта то вече. Постхипици, неопивпије се искупише да слушају громаду америчког рока. Бели имигрант Брус Спрингстин, прашио је рок под мојим прозором, јер ту сам законачио и дочекао кишу. Освежење прија, али киша не, а прогноза је невесела.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Kategorije

%d bloggers like this: