Objavljeno od strane: zoranzivlak | 30. aprila 2014.

Kroz pampu

Da je velika, ogromna, nepregledna, Argentina to se zna. Da je njen deo, znan kao pampa, isto golem, i to mi je bilo poznato. E, sad sve to, odnosno, samo jedno parce preci biciklom je premerilo nesto vise od hiljadu kilometara na pravcu Mendoza-Buenos Ajres. Nacionalnim putem, R7 sa sve onim brdima (sto bas i nije sinonim za pampu), brojnim vodama i jos brojnijim komarcima i treba li reci,  gotovo stalnim, vetrom u grudi (9/10), avantura je trajala desetak dana. U jednu ruku monotono, ali na svoj nacin, ipak,  inspirativno pedaliranje ovim delom sveta. To bi bilo ukratko, a u nastavku malo vise o tome kako je sve proteklo.

ravnica, brdo, vetar, komarciii

ravnica, brdo, vetar, komarciii

Polazim iz Mendoze u prozracno jutro i lako se izvlacim iz grada, kojeg opisujem sa toliko lepih, pozitivnih utisaka. Bukvalno, dva-tri skretanja i iz guzve jednosmernih gradskih ulica, obreo sam se na nacionalnom putu, ili sto bi oni rekli, auto-pisti. Tu pocinje, tj. nastavlja se dilema da li biciklom moze da se vozi po ovom drumu?!¿ Znaci i neke price kazu ne, ali opet ima i drugih saznanja! Za pocetak se prepustam toj guzvi u tri trake u jednom smeru. pored ide paralelni put i brojna iskljucenja-prikljucenja, koja vode preko nadvoznjaka i podvoznjaka usporavaju mi voznju/ uz vetar, koji je odmah pokazao svoje namere- da me uspori i produzi pampasestvije! Posle izvesnog vremena, nicim izazvan, prelazim na taj alternativni smer, sto prouzrokuje dalje usporavanje, a i prvi gumi defekt. U nastavku sam jedino iskoristio da obidjem jednu od brojnih vinarija, tacnije ducana, tik pored vinograda.

svega ima lepo upakovanog

svega ima lepo upakovanog

Uz cuvena vina, u ovim krajevima se proizvode i kvalitetno maslinovo ulje, te proizvodi od paprika, krastavaca i nekih vocki. Sve je to lepo zapakovano i nudi se u maniru belosvetske trgovine. Velika ponuda domace radinosti, sto sad imamo   izrazeno i kod nas. I tako sam ja kusao malo bezalkoholnog slatkog, dulca vina i nastavio voznju. Da, trebali reci da je polovina polica, ili bolje reci polovina radnji u Argentini sa robom iz slatkog asortimana. Jako, jako vole i jedu slatkise! U mestu San Martin, konacno se uveravam da sa panamerickog put ne treba da silazim; da bih u nastavku dana to cinio jedino kad je trebalo skrenuti do pumpe i odmoriti, osveziti se malo. Mesta su sve redja, samim tim i punionice energetskih masina- na motorni i na ljudski pogon. I popodnevna vrelina je uminula, poceo je da osvaja sumrak, a mog zacrtanog cilja, za taj prvi dan, jos nema na vidiku.

tamo gde se klimati menjaju, podno Anda

tamo gde se klimati menjaju, podno Anda

A lepo su mi rekli da je sledeca pumpa posle 40 km. Nije to nista, narednih dana je bilo i vecih razdaljina sa praznim prostorom, 70-80 km.U La Paz (nije bolivijski i ovde se toponimi ponavljaju, vrte u krug, bukvalno iz provincije u provinciju, cak iz mesta u mesto- slucaj sa imenima ulica) stizem po mrkom mraku, sto znaci da sam odenuo floroscentni prsluk, a jos sam morao i da doduvavam gumu u finisu. Evo malo antireklame, jer me je u nastavku puta svakodnevno pratilo, odnosno dan zapocinjao doduvavanjem pneumatika. Pronalazim prenociste, sa potvrdom da je mnogo nezgodnije kad se to radi za jednu osobu- jer treba platiti visekrevetnu sobu. Malo je radilo cenkanje, te sam tako mogao da se prepustim odmoru posle prevezenih 140 km. A pre toga je bila vecera, u lokalnoj birtiji, koja kao da je izasla iz sava male. Birtija prazna, jer ovde i veliki gradovi opuste sa mrakom, a ne  manja mesta- a na tv fudbal, Boca!

Sledece jutro zapocinje dogadjajem koji obelezava nastavak ovog puta kroz pampu. Naime, skrenuvsi na pumpu, na izlazu iz mesta, da bih doduvao gume, ugledao sam dvojicu biciklista. Pakovali su stvari na svoja bicikla, sto znaci da su kampovali tu. U okviru pupmi postoji prostor namenjen za tu svrhu. Upoznavanje i saznanje da imamo isti cilj- Rio.

navijaci na dvaX dva tocka

navijaci na dvaX dva tocka

S tim da oni imaju parolu sa kojom ce da navijaju CHI Chi LE Le. Simon je iz Santijaga, a Alvaro iz juznog Cilea. Nastavili smo dalje zajedno. I oni su za taj dan imali obezbedjeno prenociste u San Luisu, preko couchsurfinga, dok sam ja trebao, po prvi put da zanocim kod domacina pronadjenog u mrezi warmshower. Kod mesta Desaquadero prelazimo granicu provincije. To ovde podrazumeva policijsku kontrolu, sanitarnu i vaeterinarsku, sa sve onim pregradama i preprekama. S obziromna broj provincija imaju li  argentinci neke predpozicije i za jace podele- da su u Evropi, sigurno!¿

zivopisna kapija

zivopisna kapija

Put je postao losije, a krenuo je nekako i „uz brdo“. Pomalo, gotovo neprimetno i uz stalno prisutni vetar oduzio nam dan. Uz  pravce koji su se pojavili u nastavku, bilo je to dugo, dugo putovanje u San Luis.

od dva puta po 2o, brat, bratu, pravac od cirka 4o km

od dva puta po 2o, brat, bratu, pravac od cirka 4o km

Tamo nas je cekao mrak, odnosno mene, jer trebao sam produziti jos 15-ak km do La Punta. Prigradsko naselje, relativno novo, sa kockastim kucicama, a u jednoj od njih zivi Alejandro Diana. Odmah, svrata se vidi da je to covek koji zivi „za mrezu“ i u njoj. Mape, razglednice, fotografije, suveniri sa svih krajeva sveta. I da bi pojacao tu svoju umrezenost Alejandro uci strane jezike(police su prepunjene recnicima), pa izmedju ostalog i ruski.Odmor mi je dobro dosao, a u nameri da mu dam pravu formu, predlazem da odemo do bazena. Medjutim, bio je Veliki petak i centri za rekreaciju nisu radili. Mnogi drugi objekti jesu, tako da sam bio pomalo iznenadjen odnosom prema velikom hriscanskom prazniku, u ovoj, gotovo totalitarno, katolickoj zemlji. U razgovoru, ipak saznajem, da ljudi, imaju jedan drugaciji pogled na crkvu, od onog zvanicnog, umrezenog.

mesto za auto i biciklisticke svetske trke

mesto za auto i biciklisticke svetske trke

Nista, produzili smo da druge vode, do jezera (vidi sliku), pola sata voznje udaljenog od grada. Izletnicko mesto, okrezeno sirokim, opet cu reci, umrezenim, drumom, jer to je i staza za moto trke. Veoma brza, gde se odrzavaju i trke svetskih takmicenja u nekim kategorijama. Interesantnije mi je to, sto se i ovde vozi Tour de San Luis. Sve znacajnija trka u kalendaru UCI-ja, i u zimskom/letnjem periodu u ovom delu sveta okuplja najjace vozace i ekipe. Brda im daju priliku za zanimljive etape. Dakle, pampu u ovom delu preseca lanac zelenkastih (od niskog rastinja i siblja) planina. Visoke oko 2 000 m, a sam SL je na gotovo 1000 m nad morem- znaci, na vecoj nadmorskoj visini od Mendoze.

Zato nas je (nasao sam se sa drugarima i nastavili smo pampasestvije) sutra cekala malo laksa etapa. U spustanju „pukao „je pogled, slican onom kad se sa Banstola, starim putem, krene ka Indjiji. Slicno Avali, samo na drugoj strani, mnogo dalje i mnogo vise vidi se jedna cuka; i ovde nije rec o desetinama, vec o stotinama km nezaustavljive ravnice. Jezdimo njome do Villa Mercedes. Industrijski grad, a u njemu nalazimo smestaj kod coveka na kojeg me je uputio prethodni domacin. Sasvim drugo okruzenje, druga atmosfera kod Sergio Barrera. Covek je nastradao u saobracajki, i u ivalidskim kolicima je. Bavio se sportom, a i sada je jako aktivan. Ucestvuje u maratonima, biciklistickim trkama, humanitarnim voznjama, cak i u triatlonima, o cemu svedoce brojna odlicija po prostorijama, pomalo haoticnog prostora.

ekipa za nedelju

ekipa za nedelju

Nedelju nam obelezava cokoladno jaje, koje donosi Sergiov otac i na Uskrs nas ispracaju iz grada u polupampu, polupustinju. Sav ovaj prostor se cini totalno pust, uz drum je prasina i kamenje, ali samo malo dalje ogradjeno (hiljade i hiljade km zice) i obradjeno. Uglavnom soja i kukuruz, velika laboratorija gmo, zvana Argentina. sporadicno se pojavljuju imanja, ili nesto u vidu „zadruznog“ prostora, odakle izbijaju ogromne poljoprivredne masine i krecu da rade posao. Na nekim parcelama se vrsi, a kamioni, sleperi se is(u)kljucuju i tutnje drumom. Koliko ih je samo proslo pored mene za ovih desetak dana!?!

Negde na pola dana pravimo pauzu, zbog kasnog polasaka to je vec popodne, i ulazimo u mesto Justo Direkto. Gradic, gde obnavljamo rezerve i mesto od kog vise nemama priliku da vozimo auto-pistom. Posle nekih 400 km prestaje auto-put, u razlicitim formama, a najinteresantniji momenat je taj da je u provinciji San Luis, citavom duzinom  osvetljen. Da bi razbili monotoniju, da bi vozaci, valjda skidali nogu sa pedale ili drzali oci otvorene, bandere su na svakih 2 km drugacije obojene. Moje poimanje zelene, plave, pink, ljubicaste boje koja sareni ovo polusivilo, jesenje pampe.

U drugoj polovini voznje prelazimo sezdesetak km i stizemo u Vickunna Makenna. Mesto, u kojem pokusavamo da se snadjemo za prenociste kod bomberosa. To nam ne uspeva, pa se ja zapucujem u hospedaje sa najpovoljnijom cenom, a dvojica saputnika na kamp plaz pored pumpe. Razlika u budzetu putovanja je ovde ocigledna, a jos veca razlika je i kod biciklova. Sledeci dan pocinje Alvarovim odlaskom u servis. Pukla mu je zbica, a svakodnevno je barem jedan od njih dvojice imao neki, a ponekad i par gumi defekata. Krenuli su na put sa poprilicno izraubovanim biciklovima. Vazna je volja, koji ovi latino momci imaju u gotovo neiscrpnim razmerama, a i Simonova kulinarska vestina. Naime, vec u prvoj prilici, a ona je usledila u mestu Laboulaye, pokazao je to svoje prirodno i skolovano umece. U ovom gradu smo uspeli i u nameri da „postanemo clanovi“ bomberos voluntarios. Argentina ima razvijenu vatrogasnu mrezu, a postoji i praksa da ovakvim putnicima namernicima omoguce prenociste. Imali smo sav komfor, uz gledanje drugoligaskog derbija na tv-u i uzivanje u pomenutoj kuvarskoj vestini. Domacini nam pokazuju iz kojih su sve zemalja sveta bicikliste ugostili, a sada su na tu mapu dodali i Srbiju. Sledeci dan nam je rezirao sasvim drugo druzenje. Nepregledno ravnicu smo prepolovili u Rufinu. Sizemo u doba sijeste, i osim jednog kioska u samom centru nista ne radi. Na ulicama je zivo, i uz gomile skolaraca tu su copori pasa. redovna slika u urbanim sredinama. A tu smo opet, trebali pomoc servisera- Alvaru je  pukla zbica. srecom, nalece lokalni biciklista, na dobrom Orbea planinskom bajku. Ovde treniraju u vreme pauze i to ulicama grada. Brzo i kvalitetno popravlja kvar, tako da mozemo nastaviti do Diego de Alvear-a. Do kraja se ispostavlja da je to ukupno bilo 130 km, a to kazem, zato sto se razlikuju podaci u mapi, na znakovima ili ono sto cujete od ljudi. Gusti marak nas je ispratio sa glavnog druma do ovog 3-4 km udaljenog sela, vise kolhoznog naselja, o cemu svedoci i kapija na ulasku. O nekom prenocistu ni traga, ali su ljudi, generalno, susretljivi, a ovoga puta je srpski dinar bio cena za utociste u toku prohladne noci na juznoj hemisferi. Razgovaramo sa ljudima i jedan od njih, videvsi da sam daleki stranac (za razliku od dvojice ostalih, koji su im komsije) pita da li imam monetu iz Srbije. Jose H. Lopez, stravstveni numizmaticar, se obradovao 50-ci, Mokranjcu, kojim sam ga darivao. Iskustvo od ranije je sad dalo punu satisfakciju. Jose nam pokazuje i njegovu kolekciju, i to u medjuvremenu dok pred kulturnim centrom cekamo ljude koji ce  otvoriti prostor i tako  nam pruziti mogucnost da tu prespavamo. „Kulturni centar“ je jedan hangar, negdasnja crkva, a sada prostor u kojem se igraju i predstave, a pre svega odrzavaju fijeste. O onom prvom svedoci postavka priredbe odrzane povodom Uskrsa, a o drugom ugostiteljski deo u maniru prave kafanske atmosfere. Pa kad smo mi jos naisli, prava atrakcija za mesto gde, verovatno retko ko svraca, eto prilike da se okupe i u toku nedelje. Sjatilo se desetak mestana i uz mate i domace kobasice—- nije nam dalo priliku, da onako umorni i promrzli legnemo ranije.

Kroz ravnicu, prepunu komaraca, naredni dan vozimo do Junin-a. Negde od polovine puta spoznajem jos nesto o pampi, sto bas i nisam znao. Ima puno vode. Ne bas obilne padavine, ali vodotoci postoje, hrane se iz daljine, a jos vise je stajacih voda. Uz put, kanali su prepuni, a i neke parcele su preplavljene. Pa sve do velikih jezera, kakvo je bilo pred mestom koje nosi ime po pesniku de Alvearu- jezero Picasa, da bi nas pred Juninom put vodio, bukvalno preko nasipa, koji polovi jezero Gomez. Treba li pominjati gomile pecarosa u tom krajoliku?! Presavsi jezero, a odmah potom i naplatnu rampu ( i one se pojavljuju s vremena na vreme), kao da smo usli u drugi mikro klimatski i vegetacijski pojas. Svezina je dolazila, ne samo od priblizavanja veceri, vec miris sasvim drugog, bujnijeg i zelenijeg rastinja. Mnogo je vise i zutog lisca, dakle listopadne sume, a pomesana sa crnogoricnom te onom prizemnom vegetacijom koja je obelezila dosadasnji deo puta, aroma koja se stvara govori da je i more blize. Zar nismo jos preksinoc presli i usli na teritoriju provincije Buenos Ajres?!¿

Opusteno, tranquilo, moji saputnici, bez obzira na gumi defekt, a pogotovo kad se naleti na zemljake (a ima cileanaca na radu u A.)-tako je bilo i na ulazu u ovaj, bogami, pravi grad. Tu smo trebali da zanocimo zahvaljujuci Alvarovom cs „poznanstvu“. Huan Pablo i njegova devojka zive u prizemnoj kuci okruzenoj bastom, vrtom. Tako bi trebalo da se zove, ali (ne)uredjenost, odnosno mladalacki nehaj daje skroz drugu dimenziju; preplavljen prostor muzikom i zanatskim alatima, od kojih mi graficka sita stvaraju utisak kao da sam u kabinetu kod predobrog drugara Frulje. Prica, vecera/lazanja (uz meso, na ovim prostorima je dosta prisutna italijanska kuhinja), pivo i mladji izadjose, a ja odoh na pocinak. Znaci to, da smo kasnije sutra krenuli- gotovo u podne- a opet po mraku stigli do cilja, kojim smo „otkinuli“ narednih 130 km od ravnice. Na polovini puta Chacabuco i trening lokalnih biciklista na bulevaru koji nas provodi kroz grad. Njih dvadesetak i isto tako puno setaca(ica) vezbaju u vec opisivano vreme. Cilj se zvao Carmen de Areco, grad skrajnut sa magistralnog pravca i sa velikom vatrogasnom, volonterskom brigadom. Zanocili smo u klubu ove ekipe, cije nam je prostorije pokazao, licno, predsednik Jorge. Nostalgicnom pricom nas je vodio kroz istoriju kluba, koji nosi ime aeronauticara J. Newbery. Malo je reci da prostor izgleda istorijski( na policama restorana pica stara i po 60 godina, a na zidu uramljene fotografije lepotica kluba iz 60-ih godina proslog veka), prepusten je, ubrzanom zubu istorije, propadanja, a uz borilacke vestine, koje vezbaju do kasno u noc, imaju i terene za bocanje. Ipak je fudbal glavni deo price, pa Jorge( inace, moj vrsnjak, jos malo istorije) je i fudbalski sudija, a mi postajemo clanovi jos jednog kluba slikajuci se sa zeleno-crvenom zastavom Newbery-ja. To je ovekovecio lokalni novinar, koji je netom posle otisao na radio i u emisiji, koja se emitovala, dok smo mi jos bili tu, pricao o nasem gostovanju u Carmen de A.

Tutnji ruta 7 u nastavku, srecom, pojavljuje se treca traka u nasem smeru, cak se i vetar malo umilostio, pa nas priblizio mestu Lujan. Isto tako, povoljnije za ovaj dan je bila i kraca deonica, odredjena da bi se zanocilo u ovom gradu, koji je predvorije prestonice, velikog Buenos Ajresa. Pred gradom se pojavljuje i auto-pista, u izgradnji, sa zavrsenim delom bez saobracaja, ali dozvoljena i dovoljna za nas bicikliste. Nad gradom se pojavljuje toranj. Tacnije, kroz granje nazirem dve kupole Lujan-ske bazilike, sto je posle duzeg vremena neka visoka gradjevina( a da nije telefonska antena) ljudskih ruku delo. Ubrzo, sirokom ulicom stizemo na prostrani trg pred ovo neogotsko zdanje. U kompleksu su i dve prizemne, dugacke gradjevine sa pobocnim hodnicima ispunjenim arkadama. Citav trg je poluprazan u predvecerije, a mi ulazimo u vrevu okolnih ulica. Trazimo drugare bomberose, no ovoga puta nemamo srece. Opet je na delu podela- ja u hostel, oni u svoje snalazenje. Poluprazni hostel, sa praznim restoranom se zove Venecija (uz italijanska, tu su brojna imena francuska i spanska, cisto da ih zelja mine, za postojbinama predaka); i ima izlozene fotografije na kojima se vidi kako se ovo mesto pretvaralo u pravu Veneciju , kada se u par navrata izlivao Rio Lujan.

Stigao je dan rastanka. Doduvavamo gume na pumpi pred brzim putem, koji treba da nas usisa u prenapuceni BsAs. Razgovor sa jednim covekom,musterijom na pumpi, koji zna malo vise o Srbiji, ali i predlaze  mi da ne idem kroz naselja koja sam planirao- iz bezbednosnih razloga. Vozimo zajedno jos dvadesetak kilometara i Simon i Alvaro produzavaju pravo, dok se ja iskljucijem na levo. Oni ce domacinstvo pronaci u samom gradu, a ja imam varijantu  sa jos malo predgradja, Tigre. Naravno, dogovaramo se da se jos vidimo, cak da se sretnemo u nastavku na ruti i zajedno odvozamo do istovetnog nam cilja.

Presecam do Pilar-a, prebacujem se na rutu br. 8, koja se nesto kasnije stapa sa jos prometnijom 9-om i tako ostim svu gungulu pravog megapolisa – a do centra ima vise od 40 km! Uzi deo varosi zovu capital, dok siri, zvani Veliki BA je desetinama km u precniku i broji oko 15 miliona ljudi. Od ukupno >40 koliko ih zivi u Argentini. Jos jednom skrecem na levo i naselje Gral Pacheco i njegova glavna ulica (Hipolito Yrigoyen, bivsi predsednik) me vode ka kraju dana. Bulevar je podeljen zelenom povrsinom duz koje su posadjene palme, u vazduhu se oseti miris mora, miris velike vode. Interesantni semafori, vodoravni, sa vise lampi, a u isto vreme i sa tablama na kojima su nazivi ulica, autobuska stajalista sa kodom i sa simbolom opstine tigrom. Na sve strane ovaj simbol, a nije mi poznato da zivi u delti koje cine reke Paragvaj i Urugvaj, cuvenoj La Plate. Stizem do mosta preko rukavca, t.j. Rio Tigre,u samo srce mondenskog odmaralista. Smestaj ne nalazim iz prve, vec uz malo muke hostel Petit (na ruku mi ide sto je totalno van sezona) , uz samu obalu Rio Lujan i u veoma prijatnoj atmosferi mogu da se opustim i odmorim, nakon sto sam provozao ovo parce puta od Anda do estuara.

Tranquilo!

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Kategorije

%d bloggers like this: