Objavljeno od strane: zoranzivlak | 9. maja 2014.

Buenos Ajres, po drugi put, i opet iz dva puta

Nekako sam na cudan nacin povezan za ovaj grad. U mnoga naselja sam prispevao na manje- vise uobicajen nacin, ali Buenos Aires (u daljem tekstu BsAs, skracenica koja mi se mnogo svidja, sto ce reci da me ovaj grad „drzi“) na nekako drazesan nacin, ima primat u tome kako me je prigrlio. Prosle godine sam dosao u najjuzniju metropolu sveta avionom, da bih posle „vrsljanja“ od par nedelja prispeo po drugi put na isto mesto autobusom. Ovoga puta prvi dolazak je bilo usunjavanje vozom, da bih na kraju i konacno, biciklom dopedalirao u BsAs.

pogled sa reke la Plate, iz Velikog, na Capital BsAs

pogled sa reke la Plate, iz Velikog, na Capital BsAs

Dosavsi u Tigre, planirao sam da odsednem u predgradju sa namenom da se dobro odmorim od prethodne deonice puta. NIje da nije bilo naporno!¿ Prigradsko naselje, nesto kao izletiste u delti, je ujedno i vazno turisticko mesto na mapi, ne samo BsAs i Argentine, vec i za posetioce iz citavog sveta. Odatle sam se sledeci dan popodne uputio prigradskom zeleznicom u sam centar grada. Nacin koji sam pomenuo za dolazak u grad, u nedelju popodne, mi je sluzio da se uputim na bonbonjeru. Cuveni stadion, sinonim za fudbal i sire od nase planete, imao je predstavu taj dan. Nastupao je Rikelme sa drustvom, a protivnici su bili igraci Arsenala, na celu sa trenerom Palermom, koji je bio nekadasnji igrac Boce.

sto bi ono rekli, Boca nocu

sto bi ono rekli, Boca nocu

Eto povoda da se utakmica digne na nivo vise, i razlog vise da ne bude ulaznica za istu u slobodnoj prodaji. Dosao sam ja mnogo ranije do ovog hrama, u siromasnijem, luckom predgradju, ali sam samo mogao da gledam kao masa sarenog sveta mase nekim papiricima, clanskim kartama, provlaci ih kroz specijalne racunare koje cete policajaca drze u nekim koferima. Ili prilaze salterima manjim od papira formata A4, podize sareni papir druge velicine i zapucu je se ka metalnim ogradama koje kontrolisu druge cete. Cuvene akreditacije, se opet podizu kod nekog kontejner saltera, kace oko vrata i potom prolazi kroz resetkasta vrata. Primecujem da se ta vrata otvaraju kad neko pristigne i sa flasom coca kole, tako da na kraju odabiram tu tribinu?!¿ Na volseban nacin sam se nasao na njoj, sto ce reci da prica o nepostovanju pravila, ima jos dosta prostora za razvijanje, kod nas! Predstava nista posebno, sudija svira dva po slobodnom uverenju, penala za domace i publika je prezadovoljna. Medju njima i brojni turista koji su usijali svoje aparate i kamere. Po izlasku, kao da nista nije ni bilo, malo su se najvatreniji izvikali, a potom razilazak, kud koji, mili…

kaldrmisani, najlon pijaca,dobosarski cirkus-pun ritma!

kaldrmisani, najlon pijaca,dobosarski cirkus-pun ritma!

Ja kao navodjen, poznatim ulicama, peske, kroz boemski San Telmo, koji nudi poslednje momente svog vikend programa, do z. stanice. Prazan, rasklimantan voz, me dotociljao u mondensku deltu. U hotelu Petit samo upoznajem domacine(ce)  i vidim tek pokojeg gosta. Sam sam u sobi sa visokim svodom i starinskim namestajem. Citav ovaj deo, zapravo i ostrvo, mostovima je privuceno kopnu, a zgrade odisu nekim proslim vremenima, stim, da ova moja soba visi na samom cosku i uz samu je obalu Rio Lujan-a. Prostor ispunjavaju prijatni zvuci, ipak, novije muzike i tako mi boravak pretvaraju u pravi odmor, pravo odstranjivanje onog vetra iz pampe, iz moje glave.

A za pravi odmor i pronalazak prave tisine, pomerio sam se dalje, u Benavidez. Dakle, umesto u grad ja opet na zapad, u jos dublje predgradje. Tamo nicu ona posebna naselja, instant, ogradjena zicom i posle mondenskog, glumim luksuznog turista. Naime, u ovakom jednom, visoko-bezbednosnom utocistu svoj dom imaju Lautaro i Mai. Mladji bracni par, sa par meseci starim sinom Omarom, su stari warmshoweristi. Ljubitelji bicikloturizma, koji su do prosle godine ziveli u centralnom delu grada, a sad asu se, sa porastom standarda pomerili na zapad. I dok su u staroj gajbi puno, stalno imali gostiju, ovde im svrne tek poneko. O tome mi pricaju price, jos vise o svojim dosadasnjim putovanjima, a dosta se raspituju i za moja iskustva. Imaju nameru da se zapute na duzi put i boravak po svetu, sve sa najmladjim clanom familije. U tu svrhu su i njemu pribavili vozilo, prikolicu. Osim tih bici prica slusam jos jedino cvrkut ptica, a drugi dan glumim rolu iz filma „Sam u kuci“. Kako je Lautaru triatlonac, negdasnji visestruki prvak Argentine, eto prilike i za druge divane, a sto je jos vaznije, i za odlazak do bazena.

ipak je to bio prvak, triatlonski i plivacki

ipak je to bio prvak, triatlonski i plivacki

Jos jedna u nizu bazenskih prica na ovim putesestvijama. Mai blagonaklono gleda na njegovu sadasnju trikarijeru, koja je poprimila oblik zvani „za dusu“. Zelja mu je da odradi celicni, a i za to se jedva sprema od obaveza na svojim mnogob rojnim poslovima: bavi se muzikom, pilotira, a tu je i neki menadzment. Pa treba zaraditi za dom vredan oko 250 hiljada zelenih novcanica!

mali u kolicima ce postati bicikloputnik, a da nije ni prohodao

mali u kolicima ce postati bicikloputnik, a da nije ni prohodao

1. maj je dan kada me ispraca svo troje iz zicom okruzenog pojasa u Benavidezu, do ulice koja vodi, prvo nazad u Tigre, a potom, dugackim, vrlo dugackim bulevarom u sam grad. Dobro sam odseo na sigurnom, jer dva dana je padala kisa i to dobra kisa, a ovaj praznicni dan je osvanuo suncan i topao. Vozim senovitom, jer je opasuju aleje platana,  avenidom Libretadores do San Isidora. Tu, na stepenistu lokalne bazilike, me je cekao Xavier i njegove dve kcerke. On je Lautarov prijatelj i iskazao je zelju da me vidi i upozna¿¡ Na mom skromnom spanskom i njihovom nepostojecem engleskom ispricali su mi nesto o istorijskoj jezgru ovog dela grada- inace ovde, svako malo moze da se naleti na tabla, koja je nesto krstila historico-jskim!  Islikali smo se nekim od bezbrojnih gadzeta, kojima su bili opremljeni mladji, a potom su me ispratili do biciklisticke staze, u nameri da se njome sluzim u nastavku puta.  Sa brezuljaka se, dakle primicem obali. Ovde se, vec delta razlila u pravu La Platu, nepregledni estuar. Posle onog kopnenog nepregledstva, u pampi, sada je preda mnom „pukla“, ogromna vodena masa, cokoladne boje. Nacickana je belim tackicama. To su jedra bezbrojnih jedrilica, da bi se u daljini videle i vece, tamnije tacke. Radi se o prekookeanskim brodovima, koji su nasli svoj put do ovog skrajnutog coska mora, odnosno reke. I ja se osecam kao da sam na utalasanoj povrsini. Staza bici verde, je duboko povezana, ukorenjena u prirodu. Naime, asfalt staze, gubi bitku sa prirodom, sa drvecem, koje svojim korenima stvara talase, ne bas podesne za voznju. Tako to radi priroda diljem planete, pa i u Novom Sadu. Ni glavni put nije mnogo bolji, ili je kaldrmisan ili se asfalt, boravivsi u nekom drugom agregatnom stanju, pod navalom brojnih vozila, pretvorio u neki vid talasa ili brezuljaka. Ne smeta to puno, brojnim gradjanima, da se zapute, u ovako lepom danu, u prirodu. Da se i oni razliju u brojne gradske parkove smestene, kako duz reke, tako i u samom gradu. Sve je prepuno ljudi,dosta njih „tera“ svoje dvotockase.

jesenja senka prema BsAs dvotockasima

jesenja senka prema BsAs dvotockasima

 Prosavsi ispod prometne ibucne, auto-piste, prosao sam granicu, iza koje pocinje Capital. Usao sam u samo srce  BsAs. I tu je praznicna vreva; ogleda se prvo u guzvi oko hipodroma- dugacak prostor sa raznim sadrzajima, koji pokazuje privrzenost Argentinaca ovom sportu, odnosno zivotinjama koje su im neopisivo pomogle u razvoju drzave. Danas  sluze na drugi nacin, sto oslikava  i ovaj prostor u cijem sklopu je i poznati teren za polo. Malo nize, presiroki bulevar je pregradjen. Po sistema „dalje neces moci“. Uredjuju prostor za koncert Violete. Lokalna tv zvezda, njihova madonica,  priredjuje koncert za najmladje- besplatan, naglasavaju!! Hitam ka samom centru, jer i jesenje sunce je sve nize, Vec zapada iza poluvisokih zgrada i tek nesto viseg obeliska, u srcu srca, sredini jedne od najsirih ulica sveta, glavnoj arteriji grada, nazvanoj (a kako bi drugacije, negó po datumu oslobodjenja) 9. jul. Tek tu, kod simbola grada, simbolican radnicki protest, obelezava ovaj, kazu svetski dan. Samo jedan u nizu: dana i(li) obelezavanja. Ili sam ja stigao na kraj hepeninga?!¿

...ko ce koga...1

…ko ce koga…1

Jurim kroz pronadjenu avenidu Independencia. Oblacim, opet, floroscentni prsluk, da bi me zapazili bolje u jednosmernoj saobracajnici, simbolicnog imena. Taj sistema sa jednosmernim ulicicama, ulicama, bulevarima, avenijama, dobro (sasvim) funkcionise i u, ovolikoj, prestonici. Na nekih 6-7 km dalje je adresa mog sledeceg domacina. Hugo Perreira je jedini uz, vec pomenute, Lautaru i Mai (ako se mogu smatrati, vise ziteljima BsAs), pozitivno odgovorio na moj ws zahtev- a uputio sam oko trideset poruka u etar virtualnog  sveta biciklistickih ugoscavanja.  I Hugo obelezava 1. maj. Onako kako to radi vecina sveta. Gestikulacijom mi je to veoma brzo pokazao, kao u jednoj ruci je viljuska ,a u drugoj noz. Veza sa biciklom je ta sto je druzina bila clanstvo njihovog kluba. Veoma brzo i ja spoznajem nacin njihove, lokalne proslave- uranka. Zapravo je to bio drugi kraj dana, a Hugo je dosao iz drugog dela grada po mene, da bi smo se ubrzo stvorili, tamo za stolom.

negde u BsAs, kao na slavi-biciklistickoj

negde u BsAs, kao na slavi-biciklistickoj

Moja atraktivna prica im je bio dobar zacin za parillu, rostilj, dobro zapecen, na argentinski nacin. Gotovo da se podrazumeva, da sam postao clan jos jednog kluba- njihove grupe na fb, koja i u realnom svetu funkcionise, o cemu ce svedociti dres plave boje koji ce se moci videti na drumovima oko N. Sada.  Na njemu  natpis zemlje u kojoj  sam boravio, ali plavo bele boje nisu poredjane u pruge, kao na dresovima koji su dva puta poneli titulu sampiona monda u fudbalu.

dres na vodoravne pruge, slicniji ragbistickom

dres na vodoravne pruge, slicniji ragbistickom

U nastavku boravka kod Huga, tj. u BsAs, vise sam se druzio sa njegovim podstanarima.; on mi je to vece pokazao kako funkcionise njegov dom, a potom nestao u produzenom vikendu, u burnom zivotu kosmopolitske prestonice. Inace smo vrsnjaci!  Cimeri su mi bili Carlos, venecuelanac, koji ovde radi i Carolina , Medellin, Kolumbija,koja studira neke audio-vizuelne nauke i zbog toga mi je dobro dosao njen lap top. Veliki je zaljubljenik i u slatkise, tako da smo samo u par obroka napravili puno poslastica i slatkih i slanih. Ipak je drugacije kad se ima kuhinja na raspolaganju, od onog kad je samo poda mnom bicikl i put. Sa Carlosom i njegovom devojkom Romanom, izlazim na jedan tango performans- mesavina pevanja i plesa je bila na programu. Potom se upucujemo u ulicu sa par teatara. Ovde su brojna mala pozorista, kratke predstave se prikazuju u par navrata u toku veceri, i izbor je veliki. Za nas je odabrala Romana, iznenadjenje je bilo potpuno, radilo se o predstavi slabovidih i slepih u totalno mracnom prostoru. Posle mi je odala „tajnu“, da je njen otac slep i da ona ima iskustvo iz tog sveta. Inace, predstava je bila jedno vidjenje dogadjaja iz zivota libretadorA. U nastavku veceri sledilo je vino i prica. Romana je prevodilac za engleski i radi u skoli sa socijalno ugruzenom omladinom, ali da li to ili sto joj je partner venecuelanac, njeni svetonazori, kao i Karlosovi su bliski Cavezovim, odnosno njegovom zaostavstinom. Omladina ovde izlazi u tri ujutro. Interesantan trend, koji ce mozda i otpor da donese u zemlju bogatu naftom, na severu ovog  kontinenta. Vidjam ih na tv i u novinama ovih dana. U bicikliranju, koje je usledilo posle bazeniranja, sam se opet uputio preko administrativne linije. Na juznoj strani grada to je reka, i krocio sam u cetvrt Avellanida. Odmah se vidi da je drugacije, da je ona patina i retro stil znatno prisutniji negó u centru. Narocito oko stadiona Racinga i Independiente.

i to je amerika..

detalj sa stadiona nezavisnosti

Opkoljeni vodom, atmosferskom, a sistema odvoda ocigledno ne radi. Ne smeta to klincima da jure za loptom, u toj mesavini nogometa i vaterpola. Mozda ce neki od njih izrasti u zvezdu ovog prvog sporta, bez obzira sto je ovaj drugopomenuti, inace, legendarni klub sada u drugoj ligi. A stadioni su bukvalno jedan do drugog, deli ih pola ulice. Odatle sam se zaputio u Bocu. Put me je po mapi vodio kroz ulicu koja je vec nagovestavala one price o povecanoj dozi opreznosti. Svi su se nekako osvrtali i dobacivali- kao da sam im ja ona njihova Violeta. A kad sam jedne, na pogled pouzdanije, priupitao za pravac, toplo su mi preporucili i uz gestikulaciju objasnili da je bolje da se vrnem i podjem drugim putem. Taj put je, odmah tu, deli ih samo usporena, super zagadjena reka i isto ste u Boki. Neka druga Boka gde se redovno farba ona patina, zbog reke cistijih turista i ko zna kakvog kvaliteta novca. Argentinski gubi na kvantitetu i ovu godinu po procenama, oko 30%. Ukazuju to mesecna kretanja cena. Krecu se ljudi opremljeni objektivima izmedju tezgi sa kic, suvernirskom robom, sedaju za stolove restorancica, a ispred njih sviraju, pevaju, igraju.

igraci su na pauzi

evo pezosa

Dakako, tango! Ipak je originalnije na manjim mestima i u domacinskijoj atmosferi- ali sta cu, i ja skljocam mojim samsungom i snimam sony-jem. Pogotovo kad se oko vas stvore devojane sa usko odevenim haljinama; a uz njih idu momci sa ve onim njihovim sesircicima i nude fotografisanje. Jos jedan sumrak se primakao, pa sam se uputio iz ove glasovite cetvrti. I dok ja jos nisam navukao svoj, zablestali su prsluci uniformisanih lica. KAko se krece sire iz centra njihov broj je sve veci, ima ih i sa raznim uniformama, a sve je to da bi se ljudi osecali bezbriznije, bez obzira, izlazili na ulicu u tri sata popodne ili posle ponoci. Citavu armadu vidjam sutradan, kada je bio dan za posetu „Monumentalu“.

teska rezerva, papak

lepsi mozda, prazan

Barem sam tako mislio, a nagovestaji, stvarno nisu obecavali. Vec citavu nedelju dana dana i sa mojim spomenutim daomacinima sam pokusavao da nabavim ulaznicu, ali nisam uspeo. River Plata, ciji je stadion bio mesto odigravanja finalne utakmice svetskog fudbalskog sampionata 1978, je bila domacin Racingu. mali derbi, povecani rizici, ovi drugi treba da ispadnu iz lige, preplatne karte i tako te price. Na kraju kupujem kartu od preprodavaca, ali ne samo sto sam se ja nasao prevarenim, vec je i gomila domacih ostala bez (ne malo novca) i bez prisustva na tribinama.  Armija osiromasenih protiv armije dobro i raznovrsno nauruzane. Inace, pristalice rivera nazivaju milioneri. Mozda ce to postati njihovi fudbaleri, koji su blizu osvajanja titule, ove finalne runde nacionalnog sampionata.

milion-ri

verni navijaci i uvek ima ovaca za sisanje

Moj boravak 2×2, se primakao kraju, i za kraj sam opusteno pojeo jos jedan red slatkog i slanog – kretalo se pre tri, oprostio se od Huga, prosao pored zamandaljenih vrata crkve Svetog Save, prosao kroz suprotno retru i bogatiju cetvrt Puerto Madero, da bih se ukrcao na brod. Kao i na pocetku price, pominjem jos jedno prevozno sredstvo. Otplovili smo za Monevideo!

kamioni, katamarani

isplovilo se po danu, doplovili u mrak

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Kategorije

%d bloggers like this: