Objavljeno od strane: zoranzivlak | 27. maja 2015.

КРОЗ ТУРСКУ 2. део, преко брда до Самсуна и даље до најисточније тачке на црноморској обали

Лако је започети то источно путовање из Кадикоја. Само се спустите до обале и преуређеном ривом јездите више од двадесет километара. Обиље садржаја за одмор и рекреацију, али не тако пуно света у сунчано преподне. И леп поглед на Принчевска острва, са највећим и најатрактивнијим местом, Бујук адом. Својевремено, тамо је било одржано балканско првенство у триатлону. Пут ме извлачи и одваја од мора код Тузле. Мој родни град и велика лука, или на турском лиман, али у турској верзији. Два интересантна гео појма, као што је био и занимљив сусрет са бициклистом из овог града. Омер је триатлонац и договорили смо се да се видимо када се вратим у Истамбул на триатлон.

Јел` ово мој родни град?

Јел` ово мој родни град?

Мање интересантно је следило, а то су брда и пут који води горе-доле по првим, већим сателитским градовима мегаполиса.

велики залив, велики ће да буде и мост

велики залив, велики ће да буде и мост

пуно насеља, пуно људи, пуно саобраћајница

пуно насеља, пуно људи, пуно саобраћајница

Када се поново почне спуштати ка мору, отвори се поглед ка градилишту огромног моста који ће надвисити залив и скратити пут до великог града Бурсе. Са ове стране су почели да се ређају стопљени, крцати Измит, Коађели…а када се коначно удаљим од слане воде приближио сам се и Сапанђа језеру.

поглед на Сапанђа језеро у смирај дана

поглед на Сапанђа језеро у смирај дана

уз то језеро у рано, мирно и влажно јутро

уз то језеро у рано, мирно и влажно јутро

Смештено је у једном процепу, где су се са јужне стране надвиле планине са скијашким центром, у још белим, врховима. И предео око језера је препун места за одмор и пикниковање. То турци раде веома здушно. Тако и на простору, који је представљен као камп, мноштво света се углавном рекреира храном. Љубазни радник ми показује један ћошак где могу да разапнем чадор, али је потрајало скоро сат времена, а пао је и мрак, кад сам могао да се улогорујем. Зато сам целу ноћ био сам уз мирну воду и бучне путеве који обавијају овај природни базен. Планирао сам да други дан стигнем до града Болу. На том путу ми се испречио истоимени превој, на 900 метара надморске висине. Ето мене у правој Анадолији. Уз успон, означен знаком 10%, почео сам вожњу после, већ, више од 100 пређених километара тог дана. И уз то десетак километара је дуг.

uspon Bolu, 10 km i 10 %

uspon Bolu, 10 km i 10 %

домаћин са странцима у Турској

домаћин са странцима у Турској

Па још на почетку, кад ме претекне дечак на повратку из школе. Срећом, и по њега, кућа му је ту, негде око првог километра. Ја сам наставио полако и уз два стајања прешао у хладније пределе, а добрано уживао у погледима. Разлог зашто сам се тај дан докопао овог града је смештај у бици мрежи.Да бих нашао адресу,на којој је мој домаћин, не помажу ни техничке направе. Замешетељство којим турци означавају бројеве кућа, новоизграђених блокова зграда, и њихових апартманских имена, доводи у забуну и локалног бициклисту, који ми се љубазно понудио да помогне. Ни таксисти нису били од веће помоћи. Било како било, пронашао сам Омера Фарука, са већ двоје, тај дан приспелих бици гостију. Проводи нас кроз место, показује неке знаменитости и угоститељске објекте. Расположен за причу, да пренесе нека своја знања локалних бицикларења, али и са светских путовања. Један ћошак пространог стана, пун је тањира и сличних сувернира са његових тура. Истовремени гости су Џоана и Пол, пар енглеза у својим путешествијама. Договарамо заједнички наставак путовања. Добро ми долази лакша и краћа вожња тај дан. И дружење, са старим, добрим, англосаксонцима. Како они лако путују, за њих нема проблема, ни ситуација и није ни чудо, како су се завукли у сваки ћошак планете и освојили га. Са каквим поривом они то раде?

највиша тачка на путу кроз Анадолију

највиша тачка на путу кроз Анадолију

магија игре неба и планина

магија игре неба и планина

Међутим, није био, баш лаган ни тај дан. Заталасана површ нуди много тога за уживање, али и за муку, бициклистичку. Требало је безброј пута посегнути, променути најлакши пренос. Трбало је завредити посету још једном језеру, испети се високо изнад њега, и до краја одвојити се од правог ауто- пута. Он ме је пратио од почетка, некад ближи, некад даљи, испреплетани, а у овом пределу, код града Гереде, он је скренуо за Анкару. На том ауто- путу није дозвољено возити бицикл, али је мени био добар и овај национални пут број 100. Квалитет подлоге врхунски, шта више рећи. Занимљив излаз из тог града Гереде. Вођени навигацијом, запитили смо се локалним, неасфалтираним путем. Успут тражимо место за конак, али га налазимо у ресторану, мотелу у изградњи. Ми му дођошмо као први гости. То смо рекли и газди, који уз енглески, прича руски. Школовао се у Украјини, а сад и посао има тамо. Беспомучан, хладан ветар дува, а не знам да ли је и саобраћај био бучнији ту ноћ. Али и дан. Преподне смо још наставили заједничку муку. У освајању највише тачке пута. Превој на 1325 м . И уживање које следи, проистиче из тога. Све у зеленој боји, махом.

и све тако, врлуда

и све тако, врлуда

багрем свуда око нас

багрем свуда око нас

Ако и нема шума, голети нуде свој колорит и своје магичне облике. Док се за мирисе, у мају, побринуо багрем. Процветао, дакле забелио и као туфна појављује се свуда и увек. Од обале мора, до ових горских висина. Ове путешествије сигурно ћу памтити и по његовом мирису.
На једној од следећих раскрсница,“семафора“, растадох се од двојца и продужих главном џадом. Прелазим из једног слива у други, кроз, углавном пуст крај. Мања насеља, а ја одлучујем, по систему топло-хладно, да за преноћиште пронађем неки (х)отел.

права касаба, варош

права касаба, варош

а ево га и ценовник преноћишта

а ево га и ценовник преноћишта

Што онда и не успевам из прве, већ у касаби Куршунлу проналазим, опет из другог пута, прави провинцијски хотел. Таква је и цена, али после оног смрзавања, добро дођу радијатори, који раде целу ноћ. Следећи дан креће приметније и дуже спуштање. Доводи ме у рејон градова Илгаз и Тосја, где предео поприма чудноват облик.

предео сликан пиринчем

предео сликан пиринчем

љубазни домаћини, чаја и риже до миле воље

љубазни домаћини, чаја и риже до миле воље

Заправо и није чудноват, већ, можда, мало необичан, јер је исликан пиринчом. Ток реке и климат, претворили су ово, ипак високо подручије у рижна поља, а ова житарица се продаје на много места у безбројним локалима дуж пута. У једном таквом примам позив за чај и кад се одмор продужио, а сунце почело да се приближава хоризонту, претворило се то у моје питање да бивакујем позади, на пољанчету.

вечера у "бункеру" од белог зрневља

вечера у „бункеру“ од белог зрневља

у овом салоно сам попио највише чаја на једном месту

у овом салону сам попио највише чаја на једном месту

пит стоп

пит стоп

домаћинов позив се не одбија

домаћинов позив се не одбија

Нисам одбијен, шта више позван и на вечеру у кућу, а пре тога се још мало дружио и био показиван у оближњим чајџиницама. Тог дана је дружења, стварно било пуно, јер сам га започео крпљењем гума код вулканизера, а потом, још један гуми дефект, који се претворио у мењање спољне гуме. Прискочила ми је читава група, самоиницијативно, у помоћ. Били су то радници, путари, који су на тој деоници имали опсежне радове. Дружења наредног дана је, опет било. У првом, врелом делу не толико, а започело је за ручком. Стао сам у симпатичном градићу Османчик, пред једним рестораном, са намером да врућину пресечем чорбом. Избор бива, обично одокативан, а сведе се и на спољни визуелни, рекламни фото. Ресторани су облепљени великим фоткама јела које нуде. Међутим, чорбе није било. За столом је седела група од 7-8 мушкараца и управо се спремала да нападне тепсију свеже спремљеног ђувеча. Уследио је позив да се придружим, што нисам одбио. Поткрепљен јелом, укусним сомуном, приде и хладном содом, кренуо сам ка вечерњем дружењу. До њега ме је водио преко десет километара дуг успон. Можда и више и не толико стрм, али дугачак.

gumushacikoy

gumushacikoy

И ево ме опет на скоро 1 000 м над морем. Проналазим још јефтинији хотел, у још оријенталнијој касаби. И за изговор се треба помучити, изговорити, кад се прочита на турској абецеди. Гумушхађикој! Зачуђени људи у хотелу и на чају у припадајућем ресторану чине ми услугу, када сам их питао где има да се једе пиде. То је, иначе, јело слично пици. Тесто је крхко, и кад се извади из фуруне, са месним надевом пријатно мирише.

пиде, сличан пици

пиде, сличан пици

Ресторанчић са таквим јелом ми је показао човек у оближњој пијаци, препуној старих локала. Најчешће су бербернице и он ме је најпре увео у једну. Разлог, власник воли и вози бицикл, о чему ми је одмах посведочио двоточкаш паркиран на дрвени, стари рам излога. Прво сам ипак вечерао. Друштво ми је правио и са мном, на енглеском причао десетогодишњи син власника. Нестварна слика, у којој сви около имају роле домаћих ликова, док дечко као да је изашао из неког сф, морам рећи, Хари П. филма.

то је то, времеплов и футуризам

то је то, времеплов и футуризам

Слично и код Мухамеда у фризерају. На том малом простору судар времена и обичаја. Од чаја до најмодернијег телефона, од неке атмосфере скрајнутог места до најсавременијих апарата за фризирање. И тако ја дођем на идеју, да успут док „причамо“ средим мало свој изглед.

освеженог изгледа

освеженог изгледа

У облачно преподне сам кренуо са новом фрзуром и брадом, који су ми додатно фризирали ветар и струјање ваздуха изазвано спуштањем према мору. Била је то етапа у којој сам био намеран да се докопам обале Црног мора. Дуга, али рачунајући разлику у надморској висини, мислио сам и лака. Није баш било тако. Надошла врућина и пар изниклих превоја, зачинили су ми ужитак.

подзидати, окаменити брдо

подзидати, окаменити брдо

па га ишаловати и бетонирати

па га ишаловати и бетонирати

Било је стрмог дугог пењања, опет на 900, па на 700 м, али све у свему низбрдица на крају. Преко 20 км до циља тог дана, у Самсуну.

још 20-ак км до ове сцене

још 20-ак км до ове сцене

Добар, квалитетан пут, а Турци у померању површина, праве праве, мале, тектонске, захвате. Тако су и на овој деоници, где год су могли, извукли четри траке у једном смеру.
Малу грешку чиним при уласку у град, а допунску конфузију ми је направио мој домаћин Фарук, обележивши једно место као његову локацију, а послао ми је другу. Ту су сусретљиви пролазници, увек спремни да вам дају телефон да се послужите. И Фарук је очас стигао по мене, а потом смо прво отишли да заменим моју гуму. Модеран тржни центар и спортски ланац декатл. и моја задња је засијала новим сјајем. Вожња је била прилика да упознам град, смештен пространо низ обалу, али поприлично и у брдима.

Гради ле се гради, на све стране.

Гради ле се гради, на све стране.

први гост из бици мреже и први дан на тераси

први гост из бици мреже и први дан на тераси

Срећом, дом мог мрежног колеге је недалеко од обале, у великом, махом новом, модерном насељу, граду Атакум. Такав је и Фаруков стан, на два нивоа. Пространа тераса је било место где смо обедовали у кругу фамилије, а и пријатеља. Када су за вечеру дошли Фарукови родитељи, била је то још једна прилика да видим како се у Турској поштују и уважавају старији. Можда то видим и кажем зато што ја бројим ели беш!? Био је то пријатан викенд, јер Фарук ради у банци и има два слободна дана. Што није случај са многим другим упосленицима, јер у Турској много што шта ради, чак и 7/24. Дакле, ни понедељак ујутро, се не разликује пуно од других дана. За мене је разлика била, што сам кренуо, поприлично равним правцем. И тај први дан обалом ишао је пространом приобалном равницом.

гомила продајних места половних возила

гомила продајних места половних возила

а и што шта другог, на пијаци...

а и што шта другог, на пијаци…

грицкалица..

грицкалица..

достава

достава

Пролазим кроз град Терме, а помињем га не због извора топле воде, већ због продаје возила. Права поплава извора места где се нуде и где можете набавити, пре свега неки, комби. Међутим, понуда места за камповање и није таква, с обзиром да је приморски крај. Проналазим један, званични на прилазу граду Уније. Био сам једини гост, а место се не разликује пуно од било ког другог, које одаберете да кампујете. Обично од турака чујете- проблем јок! Тако сам у наставку путешествија обалом Кара дениз-а

сутон јединог госта кампа у месту Унје

сутон јединог госта кампа у месту Унје

користио комбинацију чадоровања, једног хотела, а и смештаја код људи из ВШ мреже. Ни време није било за неко претерано уживање. Кажу да сезона мало касни, да је зима била дуга и оштра.

ка истоку брда у унутрашњости су све вишља

ка истоку брда у унутрашњости су све вишља

доток хладне воде из магле

доток хладне воде из магле

мало у унутрашњост

мало у унутрашњост

Црноморска вода је још хладна, око петнаестак степени, додатно је хладе бројни речни водотоци, који допремају H 2O са још увек снежних планина. Мало сам зашао у њих, али стварно мало, када је пут пресекао једно полуострво пред градом Орду. Можда се море зове Црно јер шума је тамна, иако мешовита и у ово доба године прошарана белилом, оног миришљавог, багрема. Том приликом, да мој боравак у планинском залеђу буде краћи, побринули су се путари.

ал` је овде мрачно. Ем црне шуме, ем бројни тунели

ал` је овде мрачно. Ем црне шуме, ем бројни тунели

Вредно су избушили брда и бројним тунелима скратили путању. Најдужи тунел кроз који сам прошао на овом путовању био је на овој деоници, скоро 4 км дуг. Појављивале су се изненадне магле, фантомске, приморске. И то, после, обично, сунчаног и топлог јутра. Још један показатељ неједнаког загревања површина, а ветар је обично дувао са мора. Све у свему нисам се окупао, премда је било лепих, изазовних места.

нажалост, хладно је за купање

нажалост, хладно је за купање

зато је ту одбојка на плажи

зато је ту одбојка на плажи

Плажа које су мамиле и градова са правом, доживљеном атмосфером, купалишног мора. На пример, Тиреболу. Кажем, боравио сам и у хотелу. У граду Булунчак налећем на посебан вид таквог смештаја. Уствари, то је стандардан, прилично добар хотел и зове се учитељски. Наиме, влада шаље просветаре у разна места, декретом меша образовни кадар, и за те потребе у готово сваком, већем месту имају хотелски смештај.

просветарски хотел

просветарски хотел

са Гезгином, пијемо чај у Гореле

са Гезгином, пијемо чај у Гореле

У њима су цене ниже, а примања просветара се крећу око 2000 $. Етапе су ми биле краће, па сам тако возио до сто километара дневно, на не превише захтевном терену. Могао сам да крећем касније, и тако нпр. да уживам у првим чајевима код мог домаћина Гезгина, у месташцу Гореле. Једино, што ме је тај дан, на уласку у Трабзон дочекала и пратила киша.

Трабзон, оригинал

Трабзон, оригинал

Трабзон је велики град, дуж обале, са свим рубним насељима, простире се километрима. Мој домаћин Нурлах је био,баш на супротном крају, баш преко пута аередрома. Тако сам могао, тих пар дана, да уживам у звуку, још једног превозног средства. Можда зато, што сам се који дан пре дивио још једном градитељском подухвату. Код града Гирсун никао је аеродром, на терену, који су неимари од воде претворили у копно. Остао сам у Трабзону и један дан дуже, не зато што сам уживао у чарима студенског смештаја, већ зато, што ми је програм био мало гушћи.

геологија, како то лепо звучи!

геологија, како то лепо звучи!

на кошаркашкој утакмици

на кошаркашкој утакмици

Између осталог, посетио сам и факултет који Нурлах студира, геологију, показао ми је и град, а од спортског програма, поред низоставне посете базену, било је и гледање једне важне утакмице. У исто време, играли су и фудбалери и кошаркаши Трабзона. Утакмица баскеташа је била важнија, и они су у узврелој атмосфери победили Дарушшуфаку, у мечу турског плеј офа. Ипак најинтересантнија је била посета манастиру Сумела.

пази, фотографише се и чува се..

пази, фотографише се и чува се..

занимљив концепт манастира

занимљив концепт манастира

Комплекс се налази у унутрашњости и тамо сам отишао глумећи правог туристу, значи у агенцијском аранжману. Било ми је криво кад сам видео пар бициклиста који су се запутили у те врлети и стрмоглаве висини. Мора да је и њих понукало нешто слично као и грчке монахе кад су се одличили саградити здање на оваквом једном месту. Педесетак километара од мора и 1300 м у висину.
Последњи део путовања кроз Турску, до границе, обележило је дружење са рибарима.

чај

чај

откуп

откуп

плантажа и реклама

плантажа и реклама

фабрика

фабрика

чај са осмехом

чај са осмехом

бујрум чај, бир лира

бујрум чај, бир лира

 

Тај део обале, је ,уствари, област где се највише гаји чај у Турској. Ускоро сам ушао у пределе сликане ниском, зеленом, грмоликом биљком. Сезона је, једна од четри кад се узбира, сече лишће, скупља у ланене замотуљке, предаје на откупним пунктовима и прерађује у некој од многобројних фабрика. На невероватним странама, стрмим, готово недокучивим, можете видети опрему, како штрчи својом бојом и људе, разног узраста, како маказама, у склопу којих је и врећица, вредно раде. Чак и на улазу у град Ризе, где живи више од сто хиљада, поред табле за ознаку места, на једној малој парцели, узгаја се чај и три момка су га „шишала“.

главни град чаја

главни град чаја

До тог града, престонице турске индустрије чаја, стижем у друштву једног домаћег бициклисте.

колега по точку, ронилац иначе

колега по точку, ронилац иначе

Срели смо се на путу и велики део моје километраже, тог дана поделили. Помогао ми је у тражењу смештаја, а тај дан сам се одлучио да преноћим ближе мору. Наиме, безброј је лука, мањих или већих са кућицама, углавном типским, нанизаних у реду, тачно уз обалу. То су рибарске колибе, а у некима и живе током целе године. Таква једна лука се налазила на почетку места и ја сам се обрео у њој. Уз малу помоћ мог другара, распитао сам се код групе рибара, која је радила око буљука мрежа наслаганих уз саму обалу, поред веће рибарске барке.

плетење, кукичење

плетење, кукичење

хвала за гостопримство

хвала за гостопримство

Добио сам стандардан одговор, проблем јок и руком ми је, главни човек показао да могу да бирам место за шатор. Био је то капетан лађе, лик, који као даје изашао из неког медитеранског филма, а његова гостољубивост ме је веома брзо, претворила у члана посаде. Наиме, преспавао сам у потпалубљу и делио оброке, вечеру и доручак, са тежацима.
Да се приближавам административној граници, сутра су ми наговестила висока горја. После више тунела, иза једне кривине, тамо негде,далеко, у унутрашњости континента, она су, са својим белим капама, запарали небо. Извитоперана линија на хоризонту, извијен пут уз обалу,нанизаних још пар градића и Хопа,

опа, ево је и Хопа

опа, ево је и Хопа

стигох на крај Турске

стигох на крај Турске

последња већа касаба са својим лиманом, луком. Још која увала, још пар тунела, паркинзи за камионе, што ми додатно говори, да је прелаз близу. Касимпаша, насеље, са чије обале се види Батуми у Грузији, има мали затон, и лукобран, и ту, уз једну рибарску кућицу, ширим мој чадор и коначим последњи пут овог маја у Турској.

умало да одлетимооо

умало да одлетимооо

прави чај код правих рибара

прави чај код правих рибара

Стари рибар је већ припремао свој чамац, а домаћица, која ми је донела чај и кекс, спремала је свој прибор за скупљање чаја. Та слика ме је испратила из Турске!

довишења из Касимпаше

довиђења из Касимпаше

ови се пошакетали на прелазу

ови се пошакетали на прелазу

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Kategorije

%d bloggers like this: