Objavljeno od strane: zoranzivlak | 4. jula 2015.

БАКУ

Још ми је остало само то пре подне, вруће, јако вруће вожње и ево ме на циљу путовања. Испраћа ме јутарња јара из, зидовима оивичених, улица Кобустана, води широким друмом, на само неколико десетина метара од обале језера. Наравно, језеро то искоришћава и шаље огромне таласе, свеже справљеног, врућег ветра, који успорава надирање ка полуострву, где започиње престони град. Заустављање на отприлике пола пута, у граду Сангачал. Потрага за местом где се може нешто купити за јело, јер се Азери не буде баш рано и још касније отварају дућане, те ме је праисторијски Кобустан испратио гладног. Потрага је и за освежењем и хладовином. Врућина је све јача. Свакако да ни ово заустављање није могло проћи без сусрета са домаћим људима, који су, што ближе Бакуу, све срдачнији и сусретљивији. Пала је част у ресторану, где се највише продају колачи. Где ме нађоше!

Рачвање. Закрећем десно, почетак је то полуострва Ашерон. Прва, новоизграђена предграђа великог града. Положена на камените падине брда, које се спуштају у језеро. Махом је тај завршетак на овом потезу претворен у плаже. Оне нису отвореног типа, односно уз њих иду ресторани и слични објекти. Још пар кривина, пут се помало издиже и спушта, обиграва велико бродоградилиште и још пар индустријских објеката. Правим паузу, опет у ресторану бензинске пумпе. Добро опремљен, снадбевен, са љубазним особљем и што је најважније подесан за заштиту, сад већ, од подневне жеге. Тај одмор је испао темпиран таман тако, да сам у наставку пута, стигавши до великог барјака, јарбола са заставом Азербејџана/ 70 м, наишао на групу бициклиста. Била је то медијска представа дочека групе из Хрватске, која је такође пристигла тај дан двоточкашима. Али, ту је и један Португалац, који је, ето, потегао из најзападније тачке Европе, у најисточнију. Но, његово превозно средство је бицикл са мотором?!?

Пут, широк и уређен се спушта на ниво језера. Започиње сређан простор са десне стране и први спортски објекти. Прва, бирократска сцена, када сам се приближио и покушао да фотографишем неке фигуре уз једну халу. Идемо даље, рекох, биће тога сигурно још! И нажалост, било је. У наставку се ређају новоизграђени објекти, спортске хале, музеји. Дотеран и улицкан је тај приобални појас. Започиње и парк Булевар, врхунски уређен, амбијентални зелени, вишенаменски појас. У дужини од пар километара, са више нивоа, са објектима разне намене и са прегршт зеленила, права је оаза у централном приобаљу града. После чујем да су планови да ће се ширити изградња ка истоку, и то километрима. Конурбација Бакуа, иначе заузима велики део полуострва. И тако, у центру, види се то на први поглед, много је новоизграђених ствари. Старо полако нестаје, руше се читави квартови и ничу нове, модерне грађевине, паркови, вишенаменски центри. Наспрам парка, у том његовом почетном делу, налази се стари град. Ту, одмах, се види кула, симбол града, и старог и новог. То је било моје прво виђење језгра вароши, а касније сам у пар наврата пролазио уличицама, преуређеног, сређеног Iceriseher-a. Подразумева се даје ту, у старом граду и у парк Булевару, највећа концентрација људи. Како домаћих, тако и странаца, туриста и спортиста, ових дана , највише. Наравно да то онда прате и медији. Пар телевизијских екипа срећем, а једна жели разговор и са мном. То су те прве слике, а потом крећем на адресу мог домаћина, Самира Хаџијева. ЗАлеђина и махом улице које се секу под правим углом иду убрдо. Полако прелазим раскрснице, бројим улице и упоређујем их са оним што видим на мапи, коју сам набавио у једном од безбројних, новопостављених туристичких пултова. Распитујем се и код пролазника, тачније код таксиста. На једном од њихових пунктова задржавају ме, нуде неизоставним чајем и разговором. У наредним данима то ће бити уобичајена сцена. Сусретљивост, радозналост, понекад и превелика љубопитивост и усрдност, која ће прелазити границу укуса. Као по наредби, стиче се утисак.

И релативно брзо стижем до 21 спрат високе зграде у улици академика Хасана Алијева. Портир на улазу ме гледа са чуђењем, а претпоставља да сам дошао код Самира. затекао се ту и други станар, уствари човек који ради као возач једне „значајне“ личности из зграде. И њему су познате активности мога домаћина. Испричашмо се ми, а нико не долази по мене. Појавио се на крају Самиров син, двадесетогодишњи, високи Азер и повео ме на врх зграде. Наиме, апартман породице Хаџијев је на врху небодера. Полако улазим у стан, упознајем фамилију и дом, где ћу испоставило се на крају, провести наредних дванест дана. Отворени, пријатни, сусретљиви Самир и његова супруга Раја, учинили су све да се у њиховом дому осећам као код куће. А нису, уствари, чинили ништа посебно. Понашали су се сасвим нормално, свакодневе активности и радње, а ја сам се сасвим уклопио, тако да су ме на крају задржавали и можда с правом почели сматрати делом фамилије.

Видело се то већ од наредног дана. Планирао сам да цео дан одмарам и да, чак, нигде не излазим. Што би се рекло, да све четри дигнем увис. Међутим, кад су ми понудили да пођем са њима у њихово викендицу, предомислио сам се. Кренули смо аутом у четрдесетак километара удаљено насеље Туркан. Видео сам и слушао причу о ширењу града и тим викенд зонама. Њихова једноспратна и са базенчићем у дворишту се још  сређује. Опасана је зидом и све около и у насељу су сличне. Прашњаве улице испресечене оним цевима за гас не одаје баш утисак викенд насеља. А кад се још нигде не види, ни не назире море, као да нисам био у кући на мору. У повратку квар на ауту. Остајемо на сред ауто-пута, у близини аеродрома. Опуштено, решава се и тај проблем. Пратећа прича је најинтересантнија. Раја је одлучила да пође кући, док бих ја остао са Самиром и чекао шлеп службу, која би нас превезла до мајстора. Она је прво мислила да пође аутобусом, а нешто као успут је и стопирала. Изненада стају једна кола, повео се разговор и до краја се испоставило да је возач препознао мене, видео је онај мој разговор на телевизији и зато је одлучио да се зустави и да види каква нам помоћ треба. Интересантно!

Следећи дан је био дан отварања 1. европских, полузваничног назива, олимпијских Игра. Уз то је ишла и вест да је домаћин следећих, других, Холандија, отказала домаћинство То, можда све говори о овм, новорођеном, компонованом спортском фестивалу. План ми је био да идем до села где су смештени спортисти и да се видим са Фрањом. Пријатељ, колега, који је овде дошао, помало ненадано, а у функцији тренера нашег пулена. Триатлонца Огњена Стојановића. Супер модерно насеље, комплекс зграда уз један од главних булевара, али на другој страни град аје био мој циљ. Успут сам обавио једну важну ствар. Пронашо сам базен и обавио један од пар пливања за време боравка овде. Разлог је и помало висока цена услуга тог спортског центра, који се налази тик уз модерно олимпијско седишта Азербејџана. Срећем се са Фрањом, а ли нас ту сналази један проблем Немамо где да попијемо пиво. Уз олип. село су три ресторана, али они су престали да раде,нешто раније, јер је то вече било отаварање Игара. Долазила је силна свита и вероватно из безбедносних разлога, објекти у околину су позатварани. Окрећемо се, шетамо у потрази, барем за дућаном, али ништа. На крају, седамо у метро и идемо у ресторан, који сам видео у близини оног „мог“ базена. У хладовитој башти наздрављамо отварању Игара. Цех је много повољнији од купања. Испада, да треба да се плива у пиву?! То вече, са врха небодера посматрамо ватрометасте ватромете. Пространа тераса, са које пуца поглед на велики део града и, у даљини, на остатак полуострва, пружала је као на длану видик на шарено испаљене ракете. А била су два ватромета. Један на, односно, изнад стадиона; а други дуж оног туристичког средишта града. Парк Булевара. Још једном сам посматрао догађај који јако волим. Ватромет!

Такмичења заопичињу и одмах нешто мени интересантно. Планински бициклизам, а стаза је недалеко од мог овдашњег дома. У том брдовитом крају, пар голих чука је ограђено и направљена је стаза за овај ектремни спорт. Мале игаре око улаза, нисам имао улазницу, и не само ја, а правили су проблем око улаза као да нема места где да се посматра овај спорт у слободном простору. У склопу овог центра је била и стрељана, па је можда због тога била гомила војника около. Уредно постројени, чували су шта, и то све по несносној врућини и ветру. Одгледало је нас пар стотина те две трке, а у женској конкуренцији Јована Црногорац се баш и није прославила. Идемо даље. Следећи дан је био триатлон. Идемо тамо Самир и ја. Бицикловима до плаже Бигах, дијагонално по полуострву и користимо пречи пут, тако да смо педалирали неких 35 км. Својски притишће педале мој домаћин на свом једнобрзинцу. Упињао сам се да га пратим, прво широким друмом, а затим, ссве ужим и ужим, кривудавим уличицама. Зидови и цеви, стална сценографија унутрашњости. Понека велелепна зграда, а потом луксузни простор са вилама и клубовима са базенима, а све око те плаже Билгах. Помучили су се да организују триатлон, пре све због великог, дугачког плићака и неатрактивне стазе. Свеједно, опет нас, пар стотина је испратило шездесетак такмичара, међу њима и Огњена. Одрадио је солидно трку и завршио на осамнаестом месту. Напуштамо то вруће, преветровито борилиште и упућујемо се бицикловима до плаже, коју је Самир препоручивао као најбољу у окружењу. Да, имали смо проблема при доласку на триатлон. Били смо једини који су прихајали тим превозним средством, а то нигде нису имали у протоколу, у сценарију, те смо се мало занимали при проналажењу места за одлагање наших љубимаца. Зато су они, бициклови, били поред нас на тој пешчаној плажи, испод дока. До плаже и тог мола смо дошли између два велика плаца опасана зидом. Имања су то веома богатих, утицајних људи у држави. Пирамид аиде од владајуће фамилије, па се грана, а зид уз друм сам премерио цикломастером. Неких петсто метара. У повратку се не дамо збунити, купујемо пиво у дућану и налазимо се са Фрањом испред његовог локалитета. Тамо се не сме уносити ни 0,1% алкохола, тако да коментар трке, у румену сутон правимо посматрајући са клупе шарени свет испред олимпијског села.

Тако сам ја интересантност игара свео на почетне дане, испуцавши је са ова два, мени занимљава надигравања. Остале дане, полако мењам „кожу“ и пресвлачим се у, готово, класичног туристу. Уз спорадичне посете базену, које више служе као одскочна даска обилазим град. При првом наредном пливању и наравно, обиласку оближњег ресторана, затичим у олимпијском центру конференцију за штампу. Домаћин их је редовно правио, представљајући своје освајаче медаља. Тако тај дан упознајем „домаћег“ триатлонца Певцова, освајача бронзаног одличија. За ову прилилику, европске игре, било је и много увезених спортиста. Путеви су ме најчешће водили у центар, стари град. Невелики са својим испреплетеним улицама, кућама и кућицама, где свака своју причу прича и своју архитектуру и статику спроводи. Све то на некој косини, на челу са кулом и пратећом изложбом. У једној таквој кућици, свила се и српска амбасада. Посетим је и проводим време испијања једног чаја у афирмативном разговору са конзулом. Увек ме је пут доводио и до централне пешачке улице и централног трга. Улица, а и велики споменик су посвећени песнику Низамију. Доминирају фонтане и оријенталне шаре на плочицама у свим варијантама и на свим објектима. Велики је број и грађевина у стаклу и алуминијуму, као и монументалних, блоковитих здања из совјетског доба. Доминирају тргом на ком је и статуа човека који се некако сматра оцем нације. Хајдар Алијев, на врху оне пирамиде, са мало кута личности, чисто да не буде на одмет. Стичем утисак да људи и немају неки проблем са тим- ствар навике или?!

Иначе пријазни пролазници, кад вас сретну и процене да сте странац, а то није претерано тешко, радо започињу разговор. Уобичајен са пар формалних распитивања и фраза, али се увек нешто ново сазна. Тако је било и у раговору са Самировим другарима, бициклистима. Изашли смо једно вече у вожљу са њима и повезли се дуж обале. Мали проблем око проласка неким улицама, где је нашао да се објашљава са униформисаним лицима један од другара, бивши полицајац. Било како било, вожњу смо завршили у ресторану, уз шум зеленила и језерске воде. Чајник за чајником и претекли смо поноћ, а гужва у том срцу града, као да није уминула. Како је тек лети, кад је врућина несносна. И у те ситне сате Самир једро вергла узбрдо, не сметају му киле и године. Неких десетак их има мање од мене. Један од тих  дана смо му обележили и рођендан.

Следећи спортски догађај који сам посетио била је одбојкашка утакмица наше репрезентације. Занимљиво је било да смо играли са домаћинима, а незанимљиво да смо их лако победили. Зато, вероватно, није ни дошло пуно публике, а ја сам био један од ретких, ако не и једини навијач орлова. Карте за спортске прилике су се релетивно лако набављале, чак и делиле, а домаће становништво је посматрало, махом традиционалне спортове. Рвање, пре свега, а оно се одржавало у дворани непосредно испод наше зграде. Зато је то тамо била гужва, јер је и председник са дружбеницом присуствовао борбама. Дворана у којој је играна одбојка се зове кристална дворана и она је изграђена за потребе одржавања песме евровизије. Е, и тако распевано изгледа! Посета олимпијском селу може, такође, да се сматра спортом. Иако сам прве контакте у вези овог мог „пројекта“ остварио управо са олимпијским комитетом, морао сам се помучити за сваку наредну комуникацију. То је она прича, и то прилично дебела, о бирократија. Провејавало је то и у сусрету у самом селу. А спортисти?! Уживају у свом позлаћеном и временом ограниченом кавезу. Лепршаво или механички одрађују такмичења, зависно од година, а овде су многа надметања била само за јуниорски узраст.

Па опет ја као туриста, обилазим сада мало и музеје. Рецимо, музеј минијатурних књига. Запутио сам се и у део града где су три торња, стаклена небодера, који су симбол савременог Бакуа. Његове снаге и моћи, подигнуте на нафти и гасу. Тако се и зову, то и симболизују својим обликом. Ноћу светле, милиони лампица мењају боје и приказују заставе земаља учесника. Каже Самир да рачун за струју, за ту представу, на годишњем нивоу износи 12 милиона. Да ли домаћих маната или долара, свеједно. Курс је скоро 1:1, али собзиром на кризу полако клизи у корист зелених новчаница. Ничу као гљиве после кише слични облакодери по граду, али ово са курсом мало успорава то градитељство. У близини су и паркови, читав комплекс, а главни је посвећен жртвама у последњем боју за самосталност Азербејџана, који се одигравао крајем ХХ века. Опет сплет зеленила и воде, у комбинацији са вечним пламеном и погледом на читав Баку, са главним заливом. Тамо је парк Булевар, где човек стварно увек може да мало одахне, да напоји душу и тело.

За пред крај, бициклистичке трке. Са мојим домаћином, али овај пут пешке, спуштам се до града и пратимо трку жена. Круг је интересантан. Мање више што сам описао, односно обишао, бициклисткиње у пар више кругова утврђују и при том се тркају. Следећи дан мушкарци возе исту стазу, али дуже, тј. више кругова. Кренуо сам бициклом у супротном смеру и код ватрених торњева наишао на окрепну станицу. Очас сам из позиције госта примио улогу помагача. Заједно трку прате и помажу се људи из наше екипе и Хрватске и Словеначке. Наша два момка су, нажалост, одустала. Било је вруће и ветровито, а стаза захтевна. Ту је било највеће брдо, а касније, спуштајући се у град, видео сам да су возили и по оним уским, склиским, калдрмисаним улицама старог града. За крај су имали много кривина у изласку на приобални булевар. Кроз циљ, тамо, први пролази шпанац Санчез. После трке, по повратку кући немам пуно времена за одмор. Разлог је финална утакмица у ватерполу у којој су наспрам наших момака ( а подразумева се да ми играмо у финалу!?) мађани шпанци. Иако нисам имао карту запутио сам се у центар водених спортова и како сам већ помињао, лако дошао до улазнице. Био сам део бодрећег и слављеничког тима. Још једно најсјајније одличије.

Претпоследњи дан боравка купујем карту за повратак. Моји домаћини су се, стварно, толико навикли на мене да су наваљивали да останем још. Чак и кад сам је купио говорили су ми да је мењам. А ја сам мој боравак већ двапут продужавао. Повратак је планиран аутобусом. Испраћа ме Раја, јер Самир одлази тај дан раније на посао (бави се иначе неком приватном трговином, а Раја је мој колега, професор географије). Вози ми ствари и кутију, а ја бициклом долазим на нову, модерну станицу. Брзо расклапам бицикл, пакујем ствари и улазим у бус. Више полазака има дневно до Истанбула, 2 500 км, или око 36 сати. И готово све оним путевима куда сам ја прошао, сад аса више бирократских перипетија у виду преношења ствари, дакле и расклопљеног бицикла преко границе. Таман да се утврди градиво!

Да утврдим гостопримство у Стамболу одседам код Алија у Кадикоју. Нових пар дана у граду на Стамболу, али више у азијском делу, где се одржавао европски куп у триатлону. Био сам техничко лице на тој трци и то је разлог мог задржавања у овом мегаполису. Било је то и преседање, али директног аутобуса из Исанбула за Београд нема. Догодила су се преседања у Софији и Ниш, али о томе неби, или неки други пут…

…како не бих кварио свеукупни утисак, овог предивног, готово чаробног путовања. Путешествије дају највише кад пуно, баш, и не очекујеш!

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Kategorije

%d bloggers like this: