Objavljeno od strane: zoranzivlak | 5. juna 2016.

КОЛУМБИЈА/ од Боготе до Еквадора

Јутарње спремање и постављање ствари на бицикл, одиграва се у простору, који сам већ описао као уклесан. Наиме, стан у приземљу је, уствари, због нагиба, два нивоа ниже и затворен околним зградама, те тако немамо увид у временске прилике. Пропуштам да видим да ће ми киша пожелети срећан почетак бицикларења. Облаци су се ниско спустили, тј. град је високо положен, па је брдо Монсерат, симбол вароши,  у кишоносном загрљају. col10585Хуан ме води правцем до главног друма. Опраштамо се уз видео забелешку и плус ме мало криомице прати. Једну раскрсницу више. Тај сплет улица, широког булевара/аутописта сур, са све бициклистичким стазама и мрежом змијоликих надвожњака, чини заузимање правца компликованијим. Дуж средине прешироке авеније је високо одигнути, ограђени део резервисан за брзе линије градских аутобуса, званих Трансмиленио.Col10593.JPG Када то треба прећи на раскрсници, онда је вишеструко теже и изискује много, много више пажње. Уз понеко питањце, најпре упућено службеним лицима, докопавам се предграђа Соаћа. Користим мало стазу, мало друм, у којем се очас да заглавити у густом, начичканом колосплету аутобуса, краћих и дужих, истих таквих камиона и разних других превозних средстава. Изаберем ли тротоар, ето ме у људској гужви насталој на бази тржних центара. Све мање је оних званичних, а све више је продаје на картонским, лако покретним, монтажно-демонтажним тезгама. То су та живописна и насеља окарактерисана као опасна.col10639

Изводе ме из града, из котлине, у којој је распршена Богота и воде уз прво брдо, превој. Прва наплатна станица (наравно, ми двоточкароши се не учипујемо) и прво не знам више како се обући. col10669Било је то 5-6 км успињања кроз зелену неотропску шуму. При врху сустижем бициклисту. Прво друштво на два точка и прво заустављање за освежење. col10680На самом превоју (Алто де лас Росас, само назив, без ознаке надморске висине) је дућан и ту уз пиће и чашица разговора. Старина има 70-ак лета и кренуо, скокнуо је на својој редовној релацији од града до оближњег села. Само високо подигнути крст, уз саму продавницу зна колико је он пута туда већ прошао. col10684И како рече Клаудио, у наставку ме чека дуго, дуго спуштање…и чекала ме топлота. Спуштање се мерило десецима километара, са понеки валовом, краћим успоном, па опет низбрдо. И тако до места, ресторана, једног од многобројних успут, где стајем за први ручак. Мало очи гладне више, још више жедан и можда сам мало претерао у наручивање, али са довољно енергије да наставим причу о спуштању.col10704 У бројкама то изгледа тако да сам се са Алта Розе и неких  3000 м спустио на 1000 м надморске висине. Све то потврђује новонастала топлота, тешка, која ме притиска, па ни у хладу густог растиња уз долину реке Сумапаз, коју је пут почео да прати, не проналазим довољно хлада. col10735Поглед ми почињу мамити мали хотели, начичкани уз тај друм, број 40, који говоре да је то туристичка, пролазна оаза. Изабрах  један и то је било прво преноћиште. По принципу сам у хоспедахе, раскомотио сам се и не рачунајући један пар који је само „протрчао“ ни домаћине нисам својски видео. Ја сам од спорта изабрао пливање, јер је у комплексу био и базен. Баш сам склопио разноврстан, широко-висински дан.col10758

Успорено започиње наредни дан. Свеже јутро и лагано вађење лишћа из воде базена, које врши газдарица са мрежом на дугачком штапу. Права слика тропског предворија у које сам крочио. Потврђује то и прва прича, а још више наставак дана. col10799Одвео ме је до прелаза преко великог водотока, река Магдалена, који је засечен кроз средишњицу велике Колумбије.col10797 Ту је и значајна раскрсница…двоумим се до самог средишта исте, улево и пустијим пределима одмах ка југу, или право, главнијим друмом према Калију…одвукао ме неки конформизам, стаклено раван друм и Сунце запада. То је то што ме почетнички превари тај дан, и најнижа тачка на коју сам се спустио у држави названој по оном морепловцу. Ниско је 500 м , али зато УВ фактор висок и до краја дана и до постепеног, једва видљивог успињања у Ибаге поцрвених, изгорих као рак. Отегао се паралелни пут на уласку у повећи град, а нигде места за предахнути.col10838 И када сам коначно стао, узео „малтас“- њихова варијанта кваса, прилази ми човек, којег сам недуго пре спазио у ауту на једној раскрсници. Наиме, имао је носаче за бицикл на свом ауту, а и он је регистровао мене и дао се у „потрагу“ за мном. Вратио се и видео где сам сео да ухватим `лада. Бициклистичка прича и ево ме очас у његовом дому.col10853 Гостољубивост љубитеља двоточкаша има небројене варијације. Бернардо, па још презимена Ескобар живи у насељу затвореног типа, у кући која је једна од шездесетак велелепних здања на обронцима, најзеленијм бојом озелењених. И опет базен, преливни, значи плава боја се стапа са вечито зеленим Кордиљерима. Коцкаста кућерина, више отворена, него саздана од зидова, стакла, без крова у туш кабини, несагледива, преголема тераса, уствари три стана у једној кући, за по свако дете по једанcol10869…а деца већ разрастрта по другим местима. Ескобар воли планински бициклизам и вози један опасно скуп спешелајз, који носимо у град на сервис; а посао му је фабрика браварије, тачније пластичне прозоре, врата. Ваљда само то!?! Увече скупља гомилу другара, ефекат интересантног госта којег треба упознати, путник намерник, у једном мање више скрајнутом месту.col10862 Њихов свет бициклирања је упрт у она брда, на онај запад, а то је правац о којем се нисам најбоље обавестио. Зато су моји домаћини са причом о Ла Линеи испунили мој итинерер, а ја наредна два дана-а планирао један.

Са страхопоштовањем су причали о нареченом брду, а шта ту има да се планира, рачуница је јасна: колико се спустиш, толико треба да се попнеш и обрнуто; и тако у недоглед- па јесам ли се запутио у Анде/Кордиљере или нисам. Мир и тишина огромног здања, са јутарњим брћкањем, су ме воздигли, а још више обилан доручак, спремљен од стране једне од жена из послуге. Сунчан дан, беше, тај први од два споменута.col10880col11008 Километри зеленог успона, банане и бројна мала насеља успут, мостови преко дубоких долина, приручне жичаре за куће у стрминама, џипови, коњи и све тако док не схватих у неко доба дана да нисам пуно одмакао, а тек, тек сам загребао Линију.col10938 Стварно, да се расрдим, као јунак истоименог цртаћа, италијанског, из неких прошлих времена. Примакао сам се једној већој заравни и преда мном је „пук`о“ поглед на градић, који се свио пред другим, још већим комплексом брда. Кахамарка, доминирају два звоника главне цркве и узана главна улица.col11024 На њеном другом крају почиње успон, стрмији од стрмијег. Ту, у полуотвореном дућану, паузирам и распитујем се. Имам шта да чујем о оној рачуници, а у наговештају нема неког места и смештаја до врха! Одлучих да дан зауставим ту, проналазим собичак, где смо се бицикл и ја по  дијагоналама сместили, стисли. И све је тако мало у Кахамарки, чак и главни трг, где су се у послеподневно- предвечерни циклус изшетали људи, запосели баште локалних ресторанчића, а изникле су и вечерње тезге са сваковрсном брзом храном.col11053 Било је то упознавање са првом варошицом у унутрашњости, а у наставку чекало ме је неких тридесетак километара успињања у облаке. Дакле, други дан сив и кишовит, али леп на свој начин. Са краћим дахом и почешћим заустављањем, допро сам до зелено-сивог врха Линије. Опет без обележија за надморску висину, али срећом (кад их ипак користим)користио сам апликацију „Страва“, те тако имам гсп податак о 3 хиљаде и тристо метара над морем,а ближе капима кише. col11147Почеле од ситних, живих капи, које очас натапају. У ресторану, после превоја, где су се заустављали и комби превозници и аутобуси, да се путници окрепе. Топла, разводњена супица ме мало угрејала, дала ми енергију да извучем и навучем сву расположиву гардеробу. Све јакне и кабаница са капуљачом, два пара чарапа, рукавица, кесе уместо камашни…и све то није било довољно да вода не продре до мојих најскривенијих тачака. Промрзли прсти једва стежу ручице кочница. Серпентине, па дужи правци са нагибом који вуче наглавачке, међутим, ја морам да трошим гумице кочница. Полако се ишчупавам из облака, а наилазим на непрегледну колону.col11151 Десетине, стотине возила, јер нешто касније видим тачку додира камиона и аутобуса, препречених на друму. Провлачим се елегантно и исто тако високозадовољан стижем у подножије. Размишљам, да у приспелом насељу, Армениа, потражим преноћиште и почнем са просушивањем. Распитујем се у једној чудноватој, успутној туристичкој агенцији, али ипак продужујем и у сплету насеља, улица и заталасаног терена, проналазим топлоту и светлост, која ће уз повишену, радну температуру осушити већину гардеробе на мени.col11154 Оне ствари у торби су остале суве. Похвала за квалитет водоотпорног материјала, од којег су саздане бисаге. Похвала и мени за продужену вожњу, истина, низастрану, кроз живописно обрађена поља до Ла Тебаиде. Уз друм ресторан до ресторана и у једном преноћиште, омања соба, домаћа, топла храна и у наставку обилазак места.col11170 По истом принципу, капија са натписом на уласку, скретању, квадратни трг у центру, систем улица под правим углом около, начичканих дућанима и живост и врева предвечерија. Културни центар, музика из сале са вежбу, разноврсни програми, бука из ресторана и централне цркве,а онда смирај. Ја га налазим у собичку уз упаљен вентилатор, како би што пре и боље осушио мокре ствари.

На поласку мимоилазим комби са пуно друмских бициклова на крову. Недуго затим сустижу ме бициклисти на тим двоточкашима. Испричаше ми како су поранили, стигли до овог места и возиће цео дан, назад кући у Кали, неких 200 км.col11202 Ја сам мало спорији, само сам их испратио погледом, а и наставку, тог дана,  сам сретао бициклисте. Још једна потврда колико Колумбијци упражњавају вожњу свакојаких двоточкаша на сопствени погон.col10715 Вијугава путања, са бројним фармама, сточарским првенствено, са обе стране,  ме довела до велике раскрснице. Завршио сам путовање друмом под бројем 40, а укључио се на панамерички правац  бр. 25, који полази са крајњег севера Колумбије, па значи, самим тим и са тог краја јужноамеричког континента.  Ла Паила, насеље које се састоји , као и свако тако чвориште од безброј шарених тезги. Чега све ту нема…>погледати фотку!col11255

Дошавши до ове тачке завршио сам спуштање са централног планинског венца и обрео сам се у долини Каука. Пространство које је на западу, према пацифичкој обали ограничено другим ланцом Кордиљера, и тако чини један базен просечне ширине од пар десетака километара, све на надморској висини од неких 1000-1100м изнад светског мора. Запутивши се на југ овом долином предстојала су ми два дана боравка у  плодоносном крају.col11471 Пут широк, тачније ауто-пут, а и простор између две траке простран, у насељима и раскрсницама непрегледан, премошћен пасарелама. Около пространство вредно обрађених парцела. Главна култура шећерна трска. Како које поље тако и разни стадијуми културе од сетве до жетве. col11307Транспортна средства укључена у процес „проиводње“ од бициклова, преко запрежних возила до савремених камиона „возова“! col11339То је оно кад вас претиче, па никако да прође, јер има и по шест приколица…а најгоре од свега што излазећи из поља наносе земљу, блато, на друм.  Свако веће место, уз црквени звоник има и високи димњак фабрике из којег се шири сладуњави мирис и открива прераду меласе и производњу слатког производа. Једнострани узгој пресецају траке са приземним, многобројним листовима. „Бркати“ плод плитко под земљом је преслатка воћка ананас. Дуж друма, кроз сва места, безбројна продајна места разних тропских воћки. Од целих плодова до исечених или основно прерађених у преосвежавајуће врсте воћних салата.col11444 Прави мелем за непца, а и душу- без обзира што није превруће. Само на моменте, када се небо скроз очисти од облака и Сунце добије дужи временски период да се покаже и искаже, наступи осећај тропске врућине, а богами и влаге. Сигурно је да је у тим моментима много пријатније на мотоциклима, а тих возила је било највише, јако пуно на овом потезу.col11344 Зује из свих трака, са свих могућих званичних, а и дивљих укључења и прикључења. Има и службених лица на овим превозним средствима, све обружани дугим цевима и пролазим поред пар који застављају и претресају путнике. Чак једни пролазе поред мене, успоравају и питају ме где идем и све нешто о безбедности. Сигурност на првом месту, а то и кошта, као да је провејавало из њиховог дивана- подкрепљеног маскирним униформама и металним играчкама пребаченим преко рамена.col11317

На крају тог првог дана стижем у Бугу. Пун назив града је Гвадалахара де Буга. Насеље положено мало даље од друма, према првим источним обронцима и са типичним, правоугаоним укрштањима узаних улица. И називи су типични, оне које воде у смеру север-југ, прате главни друм, назване су пут/ карера, а попречне су каље/ улица и све су означене бројевима.col11346 Због узаности, већина њих у центру је једносмерна и дакако, највише је мотоциклкиста. Када се зауставе на семафорима, па накупе, а затим крену, то тако груне, забучи, зазуји и само, као осице пролазе мимо вас.col11353 Слика је још интересантнија, јер све то види на раскрсницама у улицама које су лево и десно од вас. Читаво место је један велики мото осињак!  Лако се сналазим и стижем до станице локалних ватрогасаца. Дошло је време да потражим преноћиште код латино другара бомберос волунтариос.col11356 Нажалост, униформисано лице на улазу се после приче са надређенима или с ким већ, негативно изразило према мојој жељи- али, зна он једног колегу, другара, суграђанина, који угошћује путнике намернике. Па још, кад други колега , управо полази (наравно, мотором) у том смеру, очас сам се створио у дому Валтера. Он, са супругом је у, оној другој, много већој, мрежи која указује гостопримство путешественицима- каучсрфингу. Нема везе, рачунам да гостопримство није нимало мање, шта више, моја домовина изазива живо интересовање код Валтера. Сместио сам прво бицикл, на скроз други крај куће,col11376 прошавши кроз релативно узана улазна врата и прегуравши га кроз дугачке заједничке просторије. То задње двориште је наткривено плегсигласима и уједно је простор где обитавају њихови кућни љубимци, пси. Имају их четворо, али праве буку и има их на све стране, у сваком моменту, те се тако има утисак да је чопор бројнији. Они запишавају бетонску плочу дворишног простора, а кров прокишњава од надошле кише, тако да сам морао пазити да ми ствари остану суве, без обзира што сам у затвореном.col11373 Ситна деца протрчавају по тој дугој оси куће, нестају у мањим собама са стране и тако до ситних сати. Прави латино ужитак, у ваљда типичном дому колумбијског млађег брачног пара- јер многе нахерене куће, личе по облику и садржају, звуковима.col11360

Уследио је облачан, помало суморан дан у једноличном шећернотрскастом пределу. Монотонија дана се продубила када сам упао у простор без насеља, само бројне раскрснице, обигравање око града Палмира (реклама за музеј најзаступљеније културе у том месту) и удаљавање од великог града Кали, престонице салсе. Вакум ме усисао и изненада створио у насељима са већинским становништвом црне боје коже, људима пореклом из Африке. Прилично јасно да су они насељавани у овим пределима како би радили на пољима где се, већ навелико спомињано, узгаја шећерна трска.col11498 И слика створена само са пролазом кроз ова насеља говори да је становништво сиромашније, скромно одевени, а ту исту гардеробу перу у каналима дуж поља и  путева (слику коју сам упамтио добро и из Африке) куће су трошније, мусава деца се играју, ваљају у прашини, ње има на све стране!col11489 Ту су зато њихови раздрагани осмеси и спремност  за комуникацију, упознавање, запиткивање. Било је довољно да станем да у импровизованом дућану, продаја из собе, кроз решетку уместо прозора, купим воду, а да гомилица деце нахрупи и наступи нешто претходно описано. Та мешавина становништва, али и музике, спомињана салса, одјекује из многих домова поред пута (викендом, некако сви паркирају возила испред кућа, широм их поотварају, а из огромних звучника почне да тутњи музика ових крајева), а највише у следећем великом граду. Граду са дугачким називом, Сантандер де Килићао.col11555 Улазим у гротло насеља, прошавши поред студенског града, доспевам у ценрални део, претрговачко жариште. Безбројна, шаренолика, улична продаја. col11578Невиђено пуно салона за прављење фризура, тезге са продајом свакојаке брзе хране/кобасице, кромпирићи…col11573И ту, у самом центру су ватрогасци. На портирници раде жене, које истовремено наплаћују паркирање мотоциклова у дворишту и чувају кациге возачима. Захваљујући њиховој сусретљивости преноћио сам у простору њихове станице, а како је био неки викенд семинар имао сам прилику да се упознам и са неким ватрогасцима и из других градова.col11544 Сви заједно смо посматрали тв пренос финала фудбалске лиге првака, све шпански мегдан Реал-Атлетик; симболично у земљи која је била њихова колонија. Када сам се запутио у град, моје љубазне домаћице су ми скренуле пажњу да се вратим пре мрака и да не идем даље од центра.col11546 Примио к знању и само сам се утопио и стопио са реком људи који су зујали главним улицама. Од банке, где из аутомата узимам још мало пезоса (за 1$ око $3200), па до снабдевања оновних нагона за храном и пићем, до интернет клуба- а њих има у Колумбијским градовима на сваком ћошку. Испред локала из којих су допирали тонови салсе/ето, нисам морао да скренем у Кали, стоје човеци у улози обезбеђења. Крочивши у један такав локал наилазим на невеселу слику, оронулих госпођа у друштву старије господе, здеружених мемљивом  полумраку.  Кажем старији, а ни ја нисам више млад, то само потврђује те отужне сцене, успркос веселим нотама.

Мрак је већ пао, као и киша, кад сам се вратио у моје коначиште, а целу ноћ је ту била и музика. Субота вече и из безбројних места одмора и провода грувалало је прегласно до у ситне сате. Нимало се нисам наспавао, ни одморио, а сутрашњи дан ме је упутио навише, у успињање од долине Каука. Мало нагоре, па надоле, па мало више увис и тако читав дан. Скоро удуплах надморску висину, кроз зелене пределе, али и сиво небо. Претила је киша и онда, у једно два наврата и поквасила описани предео. Бројна места и још бројнији бициклисти на друму.col11650 Све сами Вилери, спешелајзи, трекови, а само је један Каприоло! Недеља је и многи су поранили, јер се види да су то групе и групице које се и враћају. Много је и моторизованих викендаша, а они се заустављају у неким од бројних ресторана. col11736Препуни су, и  са храном, од чорби до дезерта, а роштиљи су интересантни. col11721Пирамидална жица, на коју је увис и до пола метра,  и кружно намештено месо, разноврсно, које „весело“ цврчи. Та пламтећа разгледница ме доводи у Попајан, бели град Колумбије, како пише на једној од многобројних табли на улазу у град.col11759 Не успевам да се сместим код ватрогасаца, као ни другар који путује са својим љубимцем, кером, којег вози у приколици посебно направљеној. Срећемо и се и мало после, увече, када сам само кратко прошетао, јер је грунула велика киша, прави потоп. И зато је, можда ујутро још јаче блеснуло белило белог сиуадада- београда.col11777 Центар је стварно саздан од белих приземних и једноспратних кућа и зграда. Фасаде и приватних и јавних грађевина боду очи у јутарњој светлости, све на челу са главном катедралом, а испред, на тргу,паркиралиште за бициклове са хромираним држачима.col11785 Још мало споменика на излазу из града и полако, али то су сада већ значајнија успињања крећем даље на југ. Целодневно играње облака по плавичастом небу, осликава се на земаљском зеленилу- а доминира масније зеленило грмља биљке кафе. col11879Бобице овог целосветског пића за гушт, су црвене,са почетка јарко црвене, а  сазревањем добијају загаситијене тонове; да би се унутрашњост плода на крају,  са својом окер бојом, појавила на све стране.col11894 Мислим на обе стране друма, јер многобројна мала домаћинства своју жетву распростиру на земљу или бетонске подлоге, или на најлонске подметаче и тако суше зрна. Касније их преносе и продају у откупним станицама. Стајем и бележим , уз причу један такав процес , у једном мало старијем домаћинству. Газда из џака шири плод и грабуљама га распростире танко и равномерно, а газдарицама ме води до машине и показује где и како се меље кафа. Дегустирам је у скромном дому, поред којег је и пластеник, јер сазревање ове биљке се убрзава узгојем у наткриљеним просторима.col11869

Напоран дан, уз то и са дужим сунчаним интервалима, па ме топлота сморила при успињању. Зато прелепи пејзажи, закривљених и заравњених  висова обојених у верде. Пар дугих спуштања, а на стратешким местима, улази у котлину, важне раскрснице, при доласцима/одласцима у град, преко већих мостова, врећа са песком, које представљају импровизоване бункере.col11698 Војници у опреми, (полу)ратној и често уз смешак поздрављају. Не осети се у обичном животу нека напетост, а кризно подручије је далеко на северу.col11937 Ја сам све ближи јужној граници, и још један већи град остаје иза мене. Ел Бордо, где сам и заноћио- у потрази за барато- јефтиним смештајем прокрстарио сам главном улицом и обишао пар хоспедахе, док нисам нашао најповољнији. Полураспадајућа кућа, а у току ноћног пљуска потврдило се то са бујицама воде у главном ходнику, и власници који су били благо изненађени гостом, странцем.col11973 Много мање једна породица, млађих људи из неке суре провинције, а који су исто одсели у овом ретро преноћишту. Поред, у ресторанчићу сам се нахранио (опет избор типа пољо-пилетина или ћоризо-кобасица), а за столовима у суседном локалу почели су се скупљати људи у спортској опреми.col11970 Накупио их се поприличан број, а брзо сам схватио да су фудбалисти. Није се дало наслутити, да се уђе у кућу, па спусти спрат, два и изађе на терен за мали фудбал, узидан у стрмој падини. Сав у мрежама, да им се лопта не запути којих пар стотина метара наниже! Иначе, чести су такви терени и готово сви имају вештачку подлогу. Зато је права, природна, мешовита шума дуж пута у наставку, прво кад се спуштам дугачко, а то је опет неких двадесетак километара у долину, пратим па прелазим речни ток Рио Турбио. Зна се да ће уследити пењање, јер у небеским висинама је Пасто.20160531_175505_hdr Кад кажем да је велики мислим да је по броју становника приближан Новом Саду. Па сад, велики или не, али сигурно у  облацима – из којих је падала киша…јер док сам се ја попео на тих неких 2 700 м требало је прећи превој и спустити се у котлину. По ободу су насеља, а у делу званом Нарињо и фамилија из бици мреже која ме је угостила.col12015 Са једним малим изненађењем, типа да је профил поставио младић бициклиста, али како је он отишао на студије у Медељин његова мајка одговара и прима госте. Ту је и млађа сестра, а гостију има, не зна им се број?! Наиме, Пасто је на раскрсници и да сам се својевремено одлучио да на оној раскрсници после реке Магдалене, а пре града Ибаге скренем лево, избио бих опет у овај град. И у том случају бих, вероватно био гостcol12011 DORYS AYDE MARTINEZ MUÑOZ. Угостили су ме у скромном стану, кући, типске у низу, у више-мање проблематичном насељу,  препоручују ми да се са мраком баш и не шетам унаоколо. Већ пар година га дограђују и све је у тој некаквој радној фази. Зато Дорис није шкрта на причи, а како је и новинар сазнајем подоста за кратко време о животу на овим андским просторима. Најпре је то прича да су и они припадници Кечау индијанаца и да нису баш задовољни својим статусом, а пре свега осећају да су их садашње границе разделиле и раздвојиле…против њихове воље.

Јутарњи полазак је значио спуштање у град и при тој вожњи наилазим на критичну, бициклистичку масу. Шарена у сваком смислу и пропраћена живом музиком.col12022 Весело са сунцем, које после кише сија. Нажалост, моја веселост се почела полако умањивати како сам се ухватио наставка пута, односно успињања. По обичају нисам био упознат/ или ти не обавештен, да је први део трасе десеткилометарски узбрдица.col12046 Промена крајолика, коју је пратила и промена времена. Освежило, а како и не би кад опет досежем висину која се пише са цифром 3(ТРИ). На срећу, пред крај ме сустиже (а било их је, опет, више, у оба смера) бициклиста. Расположен за дружење и причу, и иако вози друмски бајс, колегијално је успорио и испратио ме до врха.col12050 Боливар Гомез Инсуасти, електро инжењер, пасионирани бициклиста, а има и звучнике постављене на бицикло, како би слушао музику и он и сувозачи у току бициклирања. На врху смо стали, појели нешто слатко у ресторану, а пре тога се појачано обукли, јер стварно је хладно.

И би у наставку како је Алфредо Б. Гомез описао. Тридесетак километара спуста, широким, добро одржаваним и обележеним друмом. Испред и испод се кроз и после кривина надовезују пејзажи зелених венаца.col12055 У врховима се назиру купасти, вулкански завршетци, а под њима су, према мапама, језера, са исто тако зеленом бојом воде. Мене не следи, дуж овог главног правца, сусрет ни са једним од њих, већ само „праћење“ планинско-бујичног, мутног  тока реке Ангасмајо- и пар каскада, водопада, који проналазе своју путању кроз ове кречњачке врлети.col12124

 

И још нешто се десило о чему су ми причали већ пар дана уназад. Спомињали су незадовољство локалног сеоског становништва у овој провинцији/ и да ли само у овој?!/ и неку врсту уобичајене скретање пажње, борбу да би се изборили за своја права.col12072col12071 На положају се нашло стотињак, махом старијих људи, који су зауставили саобраћај. Већина одсутно гледа у ове испупчене даљине, друга већина се дружи и ћарлија, не обраћајући велику пажњу говорницима, који су се позиционирали испред једне куће и одакле се пар активиста наизменично обраћа окупљенима путем мегафона.col12073 Прича и очекивања су вероватно опречна, а усмерене су као у сваком древном конфликту сличног садржаја. Власништво и цена за добра која се стварају, производе. Посматрају ме са интересовањем и без неких проблема пролазим кроз порозну гомилу ка другој страни и настављам даље, неко време полупразном саобраћајницом. col12130Она је у уској долини споменутог водотока, кривудаво га прати, издиже се, не толико видљиво, али за бициклисту осетљиво…а кад упитах за терен, домаћи рекоше „равно је“! Тако је то на брдовитим Андима…до места Сан Хуан (један од иних са тим називом),одакле мало стрмије крећем ка крају дана. Предео насељен и обрађено земљиште,са најзаступљенијом култором пузавица.

Као и на почетку дана, тако ме је и на крају, чекало дружење са бициклистима. Двојица млађих, у пуној бици опреми, један и у бојама националног дреса, прво пролазе у супротном смеру, али нешто касније, у најјачем делу, завршетку тренинга, сустижу ме пред последњим успоном, пред њиховим градом.col12186 Кратка прича, увод у заједничку вожњу до Ипиалеса. Погранични град, а момци сусретљиво воде до станице ватрогасаца. Још један негостољубив град по том питању, али су зато дечаци били вољни да ми помогну да што пре пронађем преноћиште.col12195 Долазимо до центра, правог трговачког, јер као сваки догранични град и у Ипиалесу цвета трговина. Бројни су дућани, ресторани, самим тим и хотели. Проналазим, готово у самом центру, свега пар стотињака метара од главног трга и главне бело-плаве катедрале, хотел са називом Коломбија. Међутим, није ми се дало да преноћим тако „синонимно“, јер хотел, хоспедахе се реновирао, а и ја најпре тражим конак у нивоу (не и на нивоу). Разлог, лакше је бицикло унети, паркирати у приземљу. Идемо даље, брзо сам се снашао и у једној преуређеној, колонијалној грађевини извршио паркирање.col12202 Пожурио и ја да се препустим чарима трговине. Требало је утрошити преостале пезосе. За то сам изабрао и једну веома добро снадбевену бици радњу/Биципиалес, радњу које се не би постидео ни неки град у срцу Јапана, з. Европе или Кине.col12210 Убрзо по спуштању мрака, улице се полако празне. То му дође око 20 часова. Из оне гунгуле, и после каснијег задржавања и дружења са интернетом, пролазим  кроз аветињски празан бетонски простор. Наставак вечери, пре раног починка, дружим се са роковником,дневником и скромним тв програмом.

col12212Празно је и у свеже јутро. Најпрометније око пијаце, али и тамо само највреднији, дремљиво започињу радни дан. Спомињане гужве праве држављани са обе стране замишљене линије, као и трећа лица, које сад и ја представљам. col12213Румићака је назив прелаза, моста и налази се неких 2 км од центра и готово сву ову удаљеност прелазим спуштајући се стрмином ка граничним грађевинама.col12217 Мало се мувам у круг, док не пронађох прилаз и улаз у зграду, ниску, модерну, и у веома кратком року завршавам царинске формалности. Света и нема пуно, премда, граница к`о граница, увек има неких који су ту нешто да траже, нуде и „праве гужву“.  Тако се заврши моје кратко, али слатко борављење  у Колумбији!

 

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Kategorije

%d bloggers like this: