Objavljeno od strane: zoranzivlak | 14. juna 2016.

ЕКВАДОР = ЕКВАТОР

По екватору је назван Еквадор= прво је замишљена линија која дели, не идеални лоптаст облик, планете земље на две полулопте. Јужну и северну. По том нултом степену је име добила држава у Јужној Америци, Еквадор. Пролази преко њене територије, што значи да се она простире на две полулопте.ecu20600

То је, исто, значило да ћу ја на мом путу од Румићаке на југ, пребицикларити људских руку нацртану линију по земаљској кугли и прећи са севера на југ…и на Еквадорској страни брзо пролазим имиграционе формалности. Не треба нам виза,col12219 само се испуни папир Б5 формата, са основним податцима и 90 дана можете боравити на овим просторима. Распитујем се код једног човека који нуди промену новца где је апарат, банчина каса, како бих подигао прву суму домаће валуте. Како тако нешто није постојало у комплексу пограничних зграда запутио сам се у град, тј. Скренуо сам одмах удесно путем за насеље, док је лево водила заобилазница. Узбрдо, она 2 км јутрошња, из Ипиалеса, се враћају назад, с тим што ме сада прати киша.ecu20003 Ситна, она натапајућа, па све јача из потпуно сивог неба и са неком непријатном, висинском хладноћом. Све ме то прати и у градићу, у проласку кроз његове кривудаве улице, до проласка до квадратурног централног трга и једне од пар банака,,,бла, бла! Тражим и „свађам“ се са апаратом, да бих на крају спознао да ми он заправо, стварно нуди, само уса долар, јер то је званична валута ове латино државе. У том су ми помогла и два момка (наравно, бициклисти) који су наишли туда, а од једног сам затражио и добио телефон да назовем Владимира у Кито, у потрази за потврдом веродостојности информације. Да скратим, незнање је мајка авантуре- као да се намеће као мото ових путешествија. Извлачим се из места, све да побегнем од овог мог незнања, опет неправилним улицама и уз то, које воде горе-доле, да бих се ускоро прикључио на обилазницу. Она води за главну варош, споменути Кито, до којег, ценим, да ми треба три дана.

ecu20022Прво се наставља узбрдо, на којем долази до разведравања. Испоставља се привременог, јерecu20011 облаци тај дан убрзано шпартају овом висином која се пише са три…кад наиђе низбрдица, од хладноће се штитим облачећи додатну гардеробу. Наилазе, односно, пролазим кроз прва насеља и полако погледавам где бих могао по први пут нешто презалогајити у Еквадору. Где бих могао потрошити прве новчанице са ситним  доларским апоенима.

ecu20032Наилазим и на прву наплатну станицу, а пред њом табла на којој пишеecu20045 да примају само $! Да ли то значи да узимају рсд?! Остало је доста слично Колумбији, али никако да наиђе неки згодан ресторан, све их је некако „растерало“ ово ружно време. Само ђацима не шкоди, не смета, школски дан им је у пуном јеку. На улазу у кишно  место Сан Габриел стајем и угуравам бајс у рестора ан који је уз сам пут. Топла чорба и сазнање да уз нешто тако сервирају и кокице.ecu20034

Мало различитији јеловник од колумбијског, као што је и све мало скромније него у држави која је остала за мном, на северу. Присутно је доста верских обележија, у облику кипова и парола, које се дају видети у тих првих пар места- а њих као да прате споменици радницима, прегаоцима из разних области, па самим тим и војницима. ecu20048За тренутак да се човек запита где је, у којем делу света..!?! Нешто касније, заравњени део, платоecu20076 на којем су насеља са именима Ла Паз и Боливар ( а то, да се топографски називи понављају није ништа неуобичајено, поготово у латино свету), а ту цртежи, фигуре, које наговвештавају одакле је пореклом становништво и у шта све верује. После оног обеда, ту, негде у висинама се освежавам и енергетски допуњујем захваљујући соку од шећерне трске. То ме спрема за живописни спуст. Прво уверавање у неимарске, велике радове, где се и брда померају. Гради се ecu20108ауто-пут и на неких двадесетак километара спуштања било је подоста вожње по земљаном путу. За то време небо се разведрило скроз и у уном принудно успореном спуштању уживам у погледу наecu20109 висове и долину. Тамо змијолико пролази ток реке Ћота, а њен набујали, дивљи, планински ток пратиће ме не само у наставку дана, већ и први део наредног. Прешавши мост уђох у варош Хункал, која својом шареноликошћу и општом несређеношћу врло брзо ставља до знања ко би могли бити становници. Потврда тога и у једном од натписа, а ове мало искривљене теорије могу се видети у још неким тачкама Еквадора. Као и у оном једном појасу кроз који сам пројездио, неких недељу ecu20127дана раније. И гле чуда, нема преноћишта, те тако мора да продужим даље. Дан као да је продужен20160602_162829_hdr како је грануло сунце, а добар друм, који је водио ободом долине ме надахњује да пређем још једно двадесетак 000 метара и тако се створим у Амбуки-ју. Тамо, стварно, како су ми причали, има хотела. Као нека туристичка зона, у линији пар комплекса за одмор. Уз мало ценкања за 10 зелембаћа нађох место да одахнем, преноћим, а и мало се брћнем у базенима. Нема гостију, није сезона, а много тога је уложено за добар угођај.

И пут и крајолик у  наставку спадају у нешто тако. Мало за угођај, пролазак кроз полупустињски крајолик, док се у даљини назиру врхови. Они највиши  су вулкански заобљени, и све брже им се приближавам. Следи успорење, ecu20252јер 16 (шеснаест) км дуг успон се испречио. Прво дугачке, па мало краће серпентине меecu20257 приближавају граду Ибара. Сенковито небо ми је успорило успињање, где ми негде уз њега прилази један пар и из аута, у самој вожњи тутнуше неки летак у руке. Касније сам видео да је то реклама за њихов камп, на језеру, поред којег сам мало касније и прошао. Негде на улазу у повеће Ибару одлучујем да станем у дућану, јер од јутра нисам имао где да пазарим храну. Мали простор, са бројним рекламама на улазу и свакојаком робом глобалних марки, на том оскудном простору,а жена, готово још девојчица, доји бебу док вас услужује. Уобичајена слика у овом поднебљу и стварност. Да деца рађају децу и да врше мајчинску дужност на свим местима, без обзира на ситуације.ecu20280

Град је разбацан по обронцима вулкана Имамбура и дуж раседа, који воде од врха, преко платоа, па у ниже пределе. Неки су и са воденим токовима, а ту је и споменуто језеро. Пратећи знакове, прелазећи и железничке шине, полако се ecu20292извлачим из града. Баш полако, јер опет ме чека једна узбрдица и осим погледа, широког >180 степени, нуди и напор. Пресецам га паузом за ручак, сличан јучерашњем. Ти мали ресторани суecu20351 обично, породични бизнис, па се често може видети пар генерација власника и са њима мало прочаврљати. И тако, до кише у наставку. Око вулкана, а он цео дан у облацима, а кад наиђу они најцрњи, као да стиже ноћ. Зато је шарено следеће место, Отавало. Најавише ми га, а и од првих табли је јасно да се ради о туристичкој локацији. Међутим, ја вођен низбрдицом, премишљјући се у ecu20430самом спуштању, одлучих да оболазницом брже прођем то место. Некако сам већ погледавао мало напред, према месту, где бих после још мало вожње, заноћио. Узбрдица, а и она са неким туристичким обележијима, ме преводи ка широком простору, којим доминираecu20456 језеро Сан Пабло. Било је за очекивати да је и то туристичка дестинација и да ћу лако пронаћи званичан објекат за преноћиште. На ту мисао су ме наводиле и грађевине које су постајале све чешће. То су двоспратне, махом коцкасте зграде, све у стаклу, затамљеном и са алуминијском браваријом. Испоставило се да су то приватне куће, а та мода, нама позната, начичкала се овим крајем. Тако су се  дале  видети такве зградурине, усамљене, у сред поља.

ecu20460Проналазим један хотел, односно видим путоказ за њега и неасфалтираним, барама осликаним путем стижем до њега. Уз само обалу језера је, дотеран, са све љамама, које пасу у дворишту. И зато је цена таква да сам могао платити целу недељу у оном, мени симпатичнијем, објекту од претходне вечери. У наставку, нема па нема хотела. Стајем на ecu20522једном аутобуском стајалишту, јер је тамо била једна девојка и код ње се распитујем за смештај. Прилази нам и човек из оближње куће, који је уствари продавац  његових ручно израђених ствари од трске.ecu20526 Било је много таквих продавница на овом потезу, што је и логично и за очекивати, да уз језеро има пуно овог биљног растиња, сировине. И док су се њих двоје тако преслишавале, стаде аутобус, из којих изађе пар жена, одевених у  типичној домаћој гардероби. И оне се прво, ecu20467придружише том конзилијуму. До краја су ми показивали, а са ове висине лепо се дало видети у већ сумрак, насеља у даљини, са друге стране језера и причом како бих тамо могао пронаћи хоспедахе. Тај диван пресече она госпођа која је изашла из локалног аутобуса, питањем: „Хоћеш ли да спаваш код мене, у мојој кући?“ Наставио сам разговор у том смеру, поставио пар подпитања. Роза, тако се зове ова омања жена, са типичним индијанским лицем и смешком ме је ускоро повела уecu20475 брдо и како је рекла, после четри- пет квадри, ћошкова смо скренули према њеној кући. Мало избетониране, па земљане улице, чија удубљења почиње да пуни надолазећа киша, воде све више увис, а ја све спорије гурам бицикл. Уз пут се да видети и продавница, а и интернет клуб. И њих има на све стране у овој екваторској држави. Стигли смо пред једну онакву, вишеспратну, стаклену творевину. ecu20507Преко високог прага уносим бицикл, а бирао сам једна од двоје улазних врата. Просторија где сам паркирао двоточкаш је мешавина оставе, собе и дворишта; а још неки простори у кући су имали такав садржај. Комади намештаја су ми послужили да одложим и распрострем опрему, а ту су још била грађевинска колица, навијачка обележија, шалеви, постери, те гомиле махунарки које су се сушиле по бетонском поду. Уecu20505 суседној просторији је било бундева, док је соба, мени намењена као преноћиште била испуњена са две гомилице кукуруза. Роза ме гостољубиво увела у собу, показала кревет, променила постељину, провела и на горњи спрат, где се налазило скромно купатило, а потом понудила и нечим за јело. Наравно, то нешто је кукуруз. Пореклом са овог континента и са безброј сорти, а још више начина припремљен за јело, нашао се и нама то вече на јеловнику. Кокичар и у облику супе, био је облик које сам га овом приликом конзумирао.

Идући од приземља до горњег спрата још сам мало разгледао простор који ме је тако необично задесио. Поглед са крова је широк, али кишовит у сумрак. Исто тако, мрачно је и у приземљу, у задњем делу, где сам се приближио једној просторији, која је била затворена само допола. Нешто је промицало, тачније, трчало, шврљало по поду, који је био покривен кукурозовином. Мало сам се тргао, а потом сам схватио да су то куји, заморчићи. Већ сам виђао, било је и у понуди ресторана, а морско прасе је специјалитет овоих простора. Пренети су у Европу, али тамо се користе углавном као „украс“. Роза је одмах с почетка споменула и позвала ме на20160603_173806_hdr фијесту, прославу. Прво нисам схватио, но у наставку прихватам и ускоро крећемо у центар села. До тог момента још неко време се чује глас њенњ кћеерке Марије, која спрема текст на Кечуа језику за тај догађај. Испоставља се да је то избор локалне лепотице. Зато, ecu20476Марија облачи гардеробу са детаљима националне ношње, а сво троје се запућујемо преко два брда, водом раскаљеним стазама. Стижемо у главни део Сан Рафаел де ла Лагуна. Старинске куће са дрвеним терасама доминирају у омаленом месту, где из главне улице, побочне воде у стрмо брдо. И ecu20486главни трг је на једној таквој косини, а тренутно га испуњава вашерски амбијент. Приредба му дође нешто као сеоска слава, па је и амбијент такав. Само је киша и хладно време мало покварило угођај. До почетка одлазимо у простор који је туристичка канцеларија, а уједно и изложбени простор за домаћу радиност предмета направљених од трске.

ecu20499На крају долазе и друге лепотице, оформила се колона, у којој су оне наecu20500 челу, потом са бакљама иду остали, док трећи део поворке чини оркестар. У таквом мутичком ритму пролазимо главним путем, људи са стране бодре и добацују. Поједини, као и ја трчкарају около фотографишу. Стижемо до дома културе, тако би се могло рећи за простор, један овећи хангар, где се одржава програм. Хладно је унутра, ни програм, ни ликер којим смо послужени не може да нас загреје. Ред приче, ред песме и игре, традиционалне и новије, а лепотице, промрзле, више скрушено и скупљено, него поносно седе на пластичним столицама. Остали иза, или наecu20515 дрвеним клупама са стране.20160603_192504_hdr Индијанци у рукама држе нове, паметне телефоне, таблете, као и неке од лепотица, уосталом, бележе сваки тренутак, слика иде одмах, ко зна где. У позадини, деца се играју, керови се шетају, провлаче између посетиоца и клупа. Неких два сата смо провели у овој акцији, а потом пошли кућама. Уз пут мој домаћин, Роза ми описује план њеног сутрашњег дана. Устаје јако, јако ране. Много пре свитања, и иде да бере јагоде. Затим их носи у Отавало и продаје на тезги у ццентру града. Тај тешки и дуготрајни посао јој помаже да издржава породицу, и тако је стекла средства да старију кћерку пошаље на школовање у Канаду.ecu20518 Ујутро се, наравно нисмо видели. Зато сам ја,ecu20529 сада имао прилику да гледам разведрени пејзаж са терасе. Између осталог, и на комшијске леје са јагодама, док је изнад свега доминирала купа Имбабуре. Спремио сам се, послужио се чајем који је спремила Марија и појео нешто из мојих залиха, а и мало преосталог од претходне вечери, у полуспремљеној кухињи. Допунио сам се у првом дућану у полуразговору са расположеним власницима и запутио у брдо.

ecu20535Испоставило се да сам јуче стао у последњи час. У смислу да се напуштао урбани део и да је наступало десетак километара успона. Није ме орасположио ни предиван поглед, ни групе бициклиста- викенд је и локалци су кренули у вожње. Јер десет је десет, и три хиљаде су 3 ооо. Стижем на врх, превој. Већ су га наговештавале куће, заправо ресторани, а на самој висини, око кружног тока, начичкани савремени угоститељки објекти. Улазим у један, комбинација продавнице и ресторана. Кафа и ecu20548пецива и мало топлоте, а кроз прозор видим групу бициклистаecu20544 пристиглих у ресторан преко пута. Упутио сам се ка њима и распитао за даљи правац, најпре за линију екватора, на коју сам ускоро требао да набасам. Још мало локалног, домаћег специјалитета, бискоће- штаћић пециво, још мало погледа на рекламе, разасуте диљем ове земље, у разним облицима и местима. Још мало погледа у суседној кафани на свеже прибављено месо, које ће се користити у справљању ручка.ecu20555

ecu20566Спуштање ме угрејало, чудно, али тако је. Пролазак кроз живописан градић Кајамбе, а на његовој пеериферији је тај земаљски животопис. Замишљенa линијa, претворена у туристички пункт. Цев побијена уecu20590 макадамски, кружни простор, са гомилом цртежа, скица. Љубазни млади момци, водичи, нуде причу на шпанском, али и на енглеском. Ја се правим паметан, одбијам, са изговором да знам шта је ту представљено. Међутим, слушајући их из прикрајка, док причају једном пару гостију, закључујем, да баш и нисам у праву. Но, било како било, ја сам направио мој перформанс, исликао се у чему ми је помогао један од тих водича и наставио за Кито.

ecu20619Планине су се некако наборале, прикупиле на две супротне стране, док Ecu20616.JPGсе у средини раскомотила долина. Мени је припало да јездим по ободу једне стране, са оскудном вегетацијом, таласајући у незнатним валовима. Налећем, у једној заврнутој кривини, тако на ранопоподневну свадбу. Млада је јако млада и то потврђује причу о незрелим годинама првог родитељства-  младожења је свакако остао заигран негде у дворишту. И све то, безбројно мењање брзина, проузроковало је да сајла предњег мењача пукне. У том моменту ланац је остао на најмањем зупчанику те сам у наставку без сметњи напредовао узбрдо, док сам се уecu20639 ecu20633спуштању, могао, углавном препустити сили гравитације. Она је у наредном периоду постала све јача, јер је наишло неких 20-ак км спуштања, па стреловито пролазим поред Ћинћаломе (који назив за место), док се у већој Санта Рози једва заустављам у центру и то после кружног тока. Наиме, на знаку пре улаза у раскршће, за оба смера пише да воде у Кито. ecu20645Знао сам да има више прилаза престоници, а Влада ми је рекао да ecu20643пођем путем који води кроз тунел. Међутим, прибојавајући се да ми неће бити дозвољен пролаз кроз рупу у брду, одлучујем се за пут бр. 283. О томе сам се консултовао и са таксистима, предано поређаним око кружног тока. То је само изазвало полемику, конзилијумску конфротацију саобраћајних мишљења, а ја се полако искрадох и наставих низбрдо. Било је још једно велико рачвање друмова, са пуно света на стајалиштима, све док пут опет није кренуо у небеске висине. Записано је у апликацији за тај дан да сам вратио све оне километре спуштања, па још ecu20658са мало камате. Густ викенд саобраћај, новим саобраћајницама, усеченим у андска брда. Велики радови за велики град, до улаза у њега, кроз капију Ојакото, северног предграђа Калдерон. Како сам изабраоecu20672 овај лавиринтисани смер имао сам још десетак км до адресе на коју сам се запутио. Чак је и саобраћајац којег сам приупитао за помоћ, гледао на свезнајући гугл и рекао 9, а ја сам се додатно возикао и од тог места направио 12 км до зграде Бељагио у улици Москва. Портир, подземна гаража, све по реду и стижу моји домаћини.

Владимир Зеленски и његова еквадорска љубав Ванеса, је син мога друга и од скора је дошао да ради и живи у овој земљи у овом граду. На прагу је тридесетих, а девојку, сада већ супругу, је упознао на студенској размени у Барцелони. Размишљали су о животу и у Србији, али далеко већа шанса за запослење и  боља примања су у земљи таквих природних богатстава, као што је Еквадор.ecu20717 Па кад се још запосли у државној служби, принадлежности се исказују и у хиљадама зелембаћа. Без обзира што власт, на нивоу града, провинције, Републике деле припадници две најјаче странке. Једни нагињу једном моделу, други другом, или којој већ економској формули, а град у свему томе приказује нови сјај, стару раскош и шансе за добар развој. Прича ми Влада о томе, одмах то вече, када смо пошли у ресторан да посматрамо тв пренос утакмице Еквадор-Уса,ecu20679 на управо започетом првенству Јужне Америке у фудбалу. Баш ме прати најважнија споредна ствар на свету. Ресторан је у власништву иранаца, а у граду има пуно европљана и тренутно пет људи из Србије. Уобичајена врева и живост око ића и пића до у ситне сате.

ecu20681У недељу, натанане започињемо дан-баш и преко мог ритма, а историјски упамћен дан, испратишмо путем прекоокеанског преноса тениског меча у којем је Ђоковић победио и освојио Р.Гарос! У режији новопечених младенаца, одшетали смо до оближњег парка Каролина. То ми је био синоћни оријентир, а овимecu20694 шпацирунгом сам га исецирао. Ни кинези га се не би ecu20691постидели…разноразни спортско-културно-забавни-верски-прехрамбено/угоститељски садржаји.1.Тартан стаза, кружна, кошаркашки-тенис терени, дечији полигони; безбројне скулптуре, кутци у којима се држе предавања, говори, монолози, велики крст, којим јеecu20745 обележено место и време мисе који је држао папа, сајамски простор, где је био у току фестивал хране. Е, ту смо завршили- нека пар ecu20712фотографија дочара амбијент, теже изглед, мирисе и укусе намерница!ecu20734ecu20731ecu20725

Једна од локација у тај недељни дан коју су напуниле целе фамилије, појединци, домаћи и ecu20746страни. Кажем још једном, кутак којим би се цео свет дичио. Како самecu20757 завршио овај и овакав одмор, отишао сам до сервиса за бицикле, који ми је Влада успешно пронашао да ради. Тамо отклоних квар, нова сајла и мало га исервисирао. Љубазни и сусретљива су била двојица радника, расположени за причу и у оном у завршном делу, (не)наплаћивању. ecu20700Био је спреман родстер за сутрашњи обилазак центра. Мало сам се ујутро загрејао трчањем око и по кварту (оној тартан стази), а у ствариecu20814 отишао да извидим где је базен. У склопу школе у суседству, али на жалост, није радио. Нешто касније кренем бициклом, до министарства спорта, где такође, има базен. Рекоше ми, понедељком не ради. Још један спортски центар са базеном пронађох, али сам могао само ecu20831констатовати да им је (базенџијама) понедаљак нерадни дан. Као музејима. Упутио сам се из тог пословног дела града у центар. Наслањају се ове две зоне једна на другу. Прошао сам кроз још један већи парк, са музичким и споменичким садржајем (Хумболт, Ибара) и ушао у брежуљкастоecu20866 положен централни део града. Раштркан, неправилних и узаних улица, са густим саобраћајем, препуњен оним ecu20873брзим аутобуским линијама. Колоритно, окупљају се разни докони, незадовољни, школарци и ужурбани-а све контролише (свемирска, с обзиром на надморску висину) полиција. Зује на оним електро двоточкашима. Централни трг, парк са главним црквеним и државним зградама оличава ту латиноecu20859 сценографију. Упечатљиви чистачи ципела, туристички обележени и главни знак свих јужноамеричких земаља. Свирачи, храниоци голубова и велика плоча на којој пише да сво богатство (да ли само материјално?!) Еквадора проистиче из мајке природе/Амазона.ecu20862

Ту срећем још једног сапатника, бициклисту, путешественика, правог, Руса Александра. Уecu20892 ecu20933наставку, обигравам ивични део ужег центра. Простор са пространим  трговима, још неким, правим музејима/Градски, а пропуштам да одем и да се возим жичаром према видиковцу, на брду у склопу планине-вулкана Пићинћа. Плански сам се загубио у вилајету уличица препуних трговина (тражим заставу Е.,коју ћу да ставим на бицикло), видим необичан начин ecu20913на који се обавља званична и незванична трговина, у безбројнимecu20948 тржним центима. Они су наружили староставне грађевине. На тргу Сан Франциско, једном од главних, ако не и најважнији, доминира катедрала, а у току су радови. Копа се метро. Врева ће се пренети и под земљу. Што ја хоћу пре да завршим обилазак, то ми се отвара и приказује више, нових ecu20980делића знамените престонице. Кито није највећи град у државиecu20955 (многољуднији је обалски Гвајакил), али је зато старији и са очуваним старим, барокним, колонијалним, грађевинама је завреднио да се нађе на њиховој листи, међ` првима, Унеска. Ту негде је; да не набрајам више цркве, и опсерваторија. Нешто опипљивије , за људско посматрање, гледање ecu20978неба. Најстарија на континенту, а ја само из набијених, стешњенихecu20983 пролаза гледам ка највишим деловима града и шареним кућерцима, побцаним по њима. Некако се  у сумрак довукох до стана. „Рапортирах“ домаћинима где сам био и уз још једну утакмицу/читај пиво, полако сам размишљао о сутрашњем поласку.ecu21019

Већ сам разговарао са Владом о правцу у којем бих могао да кренем из града. Описујући ми како у њега да уђем, спомињао ми је тунел Освалдо Гуајамин, а тај исти правац бих могао и то јутро за заузмем. Кратку вреву саобраћајну до уласка у подземље брзо савладавам, а на прилазу имам шта да видим.ecu21029 Тунел има две траке, а због регулације саобраћаја у пре и послеподневним сатима, односно уласка и изласка из града полудневно се пуштају возила само у једном смеру. Колико јеecu21055 бројна количина возила, а и мала пропусна моћ саобраћајница, па је то натерало власти да направе систем „пико и плака“, нешто, као нама знано пар- непар. Срећом, средином тунела, између две траке, а оивичена стубићима била је стаза за двоточкаше. Свакако, на та 2 км, више сам сусретао, ишао им сулудо у сусрет, мотоциклисти, али сам ecu21028жив и здрав стигао до друге стране. Тамо сам пренеразио човека који је радио на обезбеђењу тунела и брзо наставио у огромну „рупу“ која се отворила предамном. Испоставило се да сам кренуо обилазницом, иecu21049 дуго ми је требало, да се ни жив, ни мртав извучем из тог пропадања и уздизања око града. На завршним косинама, пред мојим очима се отвара у сунчано и врело преподне, поглед на падине и долину, по којима су разастрти јужни делови града-а северне сам  пројездио улазећи у унеско насеље. Ауто- пут ме је већ узео под своје и повео даље пан-америчким правцем.

Била је то још једна ствар о којој сам промишљао, заједно са Зеленским. Без обзира, знајући за његово скромније искуство, разговарали смо о планинској трансвезали и о оном путу који води према обали и даље дуж ње. После скоро две недеље на високим висинама, и прерачунавајући се са мојим временом, терминима и физичким стањем, добро сам се запиткивао шта изабрати. ecu21072Можда ме срце вуче више у висине, и увек занимљиве, неизвесне иecu21074 непознате небеске успоне-али, можда се и апликација „страва“ уморила и ја „храбро“ утекох, конформистички се одлучих да скренем удесно. Изазов вожње подно вулканских купа Атаказо, Котопакси и Ћимборазо није надвладао. Указивали су се већ у даљини, а највиши (6263м), овај последњи набројани је и најближа копнена тачка васиони. То због спљоштености земљине лопте. И ове ниже чуке се накитише до поднева облацима, кад сам на рачвање пред местом ecu21080Алоаг кренуо према равници.  На изласку из поменутог места, возећи преко шина направио сам несмотрен потез. Тренутак пре машио сам сеecu21103 фотоапарата из предње торбице, као много (милиона)пута до тада, у жељи на усликам један детаљ поред пруге. Била је блага узбрдица, а ја сам окретао педале јако споро, једва приметно. Не заузевши прави угао под којим сам био намеран ecu21102прећи тај ускотрачни железнички пут, у моменту сам се преврнуо, полетео ка мајчици земљи. Пад срећом без последица, а било је и пар возила иза мене. Иначе, ово је пружни правац, један од најатрактивнијих у свету, јер води од обале, нивоа мора, па до у висине оних вулканских чука, преко 4000м над морем и завршава у Киту.

ecu21113Ја сам „само“ прешао тих 5-6км до превоја, и још једном прешаоecu21087 дебелу изохипсу, ону која означава хиљаде метара (3) и потом кренуо у спуст. То ми је остало забележено на „страви“, а забелешка на саобраћајној табли, која каже да је до места Санто Доминго, заправо ми је рекла да је преда мном око 90 км низбрдице. С обзиром, да је и после С.Доминга било ecu21120благог спуштања, даље према пацифичкој обали, значило је то да ме јеecu21123 чекао најдужи спуст у животу. Из облака, крећем опрезно, јер ситна киша је навлажила друм и бројне кривине изискују тотално успорење. То, са друге стране, користим да уживам у погледу. Зелено застрта брда, ecu21132светлије гране штрче, а свако мало из процепа, цури па се стропоштава пенушава течност водопада. Снага и лепотаecu21125 недостижна човеку, прикривена звуком који пишти кроз андску тишину. Надвладали су облаци и када после паузе за клопу у ресторану поред цркве наставих даље, сустиже ме киша. ecu21137Све јача, све хладнија и све клизавија. Склоних се у страну и још један мали, импровизовани ресторан и бамбусно-лимена настрешница , претворише се у мој заклонecu21143 у моје место за једносатну паузу. Чим је мало уминула падавина, продужио сам и ускоро је изникло место, градић Тандапи, све са хоспедахе, назива ecu21161Еспана. Мало сам премишљао, али сам брзо донео одлуку да ту коначим. Мешале су се ваздушне струје на половини „животнога спуста“ и отопљавале га , а штета је што га је киша преполовила.ecu21169 Остао сам у тој дремљивој варошици, најпре положеној дуж друма, мало се дружио са радозналим власницама ресторана, интернет клуба и људима у школској спортској хали. Јутро је одисало влагом и погледом на свежи бели покривач, који се насадио на монументалне врхове.ecu21172

ecu21196Удаљавање од њих наставило се упечатљиво брзо и то преподне,ecu21203 заправо његова половина. Још пар мањих и један већи водени млаз из стенске расекотине, један висећи мост и  ево ме у потпуно новој кореографији. Није тај суптропски колорит одмах блеснуо пуним сјајем, јер су облаци и променљиво време показали у којем сам добу године приспео у равнији ecu21390широко обалски појас Еквадора. Палме, банане, какао и шта све не још ecu21468и то у форми и величини плантажа. Кад и ко је на овај начин засадио и одлучио да се гаје ове културе и верујем  да ми није јасније ни после ecu21667вишедневне вожње ecu21328поред мора њих, ни ecu21211после  разговора са људима у овим крајевима. Уз пут се догађа оно „од њиве доecu21381 трпезе“, тј. Непосредно из залеђа свеже воћке стижу на многобројно склепане тезге. Оне неактивне, а поготово предвече, претварају се у аветињске, ругобатне , скаламерије, које тада служе за плашење путника. Супротно од оног преко дана, када се освежавамо ананасима, мангом, маракујама, гуавом, бананама, карамболом, торонха, гуанабана…

ecu21546ecu21343

ecu21277А назив места Луз де Америка, баш као да осветљава тај воћни водопадecu21358 . Прво место које ме је „зауставило“ у овим новим пејзажима је Буена Фе. Како му име каже, добар и пре свега топао ваздух су овде и у току ноћи. Преноћио сам у ватрогасној ecu21363станици, где сам чуо оно уобичајено ecu21471ecu21411упозорење о (не)задрecu21398жавању на улици  после неког дужег мрака. И како су се улице центра полако празниле, тако сам и ја прилазио ближе месту са црвеним таблама куерпо де бомберос. И следеће вече ме је прихватило у станици ватрогасаца. До града Бабаојо имао сам наставак оне слике плантажа, хацијенди (види фотку АлеХандра), слику школских дворишта уз пут, готово као насликаних, пастелних ecu21614ресторана, тезги са чврстим или течним воћкама, некада толико нападним да су постављене и на оним, свакојаког облика, лежећим полицајцима, а има места где се одлажу читава брда воћног отпада.  Бабаојо је већ толико ниско (око 5ом н.м.) да вода почиње да сеecu21479 појављује свуда около. Појављују се и грађевине ecu21485примерене тој хидро(топо)графији- сојенице. Прелазим и два моста, поприлично налик изгледом на наш бивши (покојни) жежељев мост. А ватрогасци су, овог пута, били скрајнути од центра, у неком поприлично сумљивом крају. Па кад се ту помешала још већа топлота, доста разголићен крај је изгледао доста весео и знатижељан.ecu21504 Моји домаћини су то вече имали проверу физичке спремности, а њихови изгледи, а још више приче говоре да им то није омиљена активност. Смештен у собичку са значајно великом раседлином, нагнао ecu21505ме је да их питам за велики земљотрес који се десио пролетос. Епицентар удара, тако одомаћених у овом ватреном појасу, био је у месту Салинас, где сам по неким плановима требао да идем на триатлон. То обалско место је удаљено одавде, кажу 280 км, а тај дан им није било свеједно, добро их је испомерало.

ecu21587Мом даљем померању на југ у следећем преподневу доминираecu21527 врлудање густом путном мрежом. Изникла у овом делу, јер то је шира зона највећег Екваадорског града, спомињаног Гвајакила. Бројна раскршћа у равници, исцртана присуством свакојаког света, који се креће и ecu21591тргује у свим правцима. Од пиричаних поља до тезги са рибом и раковима. Створио се ту и један мали превој, како тоecu21525 шаљиво звучи наспрам оног до пре неки дан у висинама, а то је уједно била и администратвна граница кантона (БиХ полит. Ггеографија) Наранхал. До предвечерија стигао сам и у ecu21618истоимени град. На његовом улазу бројне табле, а међу њима и оне које говоре о главној биљној култури предела. Еквадор је највећи произвођач каковца уecu21605 свету, а има тако мали избор једног од производа, чији је главни сатојак управо ова измлевена маса- чоколаде. Откуп какаоа, а пре ecu21675тога његов узгој представљени су и у споменику сељанину са самаром на леђима…типична слика, та са споменицима! Пролазим кривудавим улицама, дуж којих су наређане приземне и једноспратнеecu21678 куће. Каквих ту све облика нема, школски пример незваничне градње, никаквих планова, ecu21686а неописиво пуно доградње, над и подзиђивања и очас једноспратнице прерасту у чудновато-смешну грађевину на два спрата. Сваковрсног грађевинског материјала ту има, а све их опасује реке жица разних намена. Кроз тај сплет се пробијам у потразиecu21694 за оним мојим бесплатним преноћиште. Било је ecu21690то треће вече у низу да сам имао среће код домаћинства у противпожарном окружењу. Ипак, пре бих могао рећи да су моји домаћини, а сигурно водичи, у Наранхалу били тројица дечака на бицикловима. На њих сам налетео одмах по скретању са главног друма и одвели су ме на праву адресу. После су ме сачекали, односно (пре)срели на улици и правили друштво у разгледању  и куповини. Завршили смо на колачима, а слатко је значајан део сваког оброка у Ј.Америци. Врућина те вечери је била увод у сутрашњи топли талас, на којем сам дошао надомак границе.

ecu21781ecu21716

Сојенице и мреже окачене на верандама у којима се љуљушкају и одмарају и стари и млади наecu21802ecu21496 сваком кораку. Течности са сврхом освежења разних боја у понуди дуж улаза и излаза из многобројних мањих и већих места-а и између. Још једном „доминација“ цеђених, огуљених стабљика шећерне трске, а ту је и малта, квас из домаће радиности. Све то у духу назива ecu21739провинције у коју сам крочио и која је и погранична. Ел Оро, а врућинаecu21747 све већа како је дан одмицао и највећа када сам избио на широки, бетонски, новоизграђени ауто-пут! Њиме обилазим Маћалу, град положен до саме обале, а потом настављам паралелно са пацифичком линијом додира. ecu21766Бројне велике плантаже са десне стране, са комплетним линијама проиводње. Базени у којима купају гроздовеecu21827 сласне по)врћке, највише узгајене управо у овој држави. После их свакојако третирају, потом пакују. Наишао сам и на један погон, те „високософистициране“ индустрије. Неки би да такве технологије распростру и у нашој домовини. Налазим хлад у једном таквом погону, а на једној другој је реклама, светски чувене марке, са заставом једне земље западно од наше.

ecu21832ecu21808

ecu21346На левој страни су такође банано пејзажи, али са постепенимecu21865 издизањем и урањањем у облаке. Ускоро и пут креће навише и стижем на кружни ток пред Арениљасом. За тај дан био је превезен просек  од више од 120км, са таквим  тереном, те сам размишљао о ноћивању. Била је и једна важнија ствар о којој сам, опет почео думати. У ком правцу кренути од овог места. Да ли лево, у брда, и тако остати још једно два дана у Еквадору, а у ствари вратити се ecu21857на онај планински панамерички правац. Постоји још један пут између, али доста нејасан. И(ли) остати доследан обалском праћењу и већ сутра закорачити на тле Перуа?!? Дво/троумљење остављам  за наставак. Запутио сам се у место, а оно прикривено у овом намрешканом терену, што значи да сам одмакао од обале. То ми потврђују у кући, зради где сам „бацио сидро“, а лако је за погодити ecu21887да је то опет била ватрогасна станица. Добитна комбинација, својеврсни покер, у овом другом делу путовања кроз најмању земљу на мојим олимпијским путешествијама. Овог пута сместио сам се у дворишни део, у један ћошак, уз ретро возило, свеукупно застарелог возног парка. Тим лакше сам поднео врућину, али не и буку која јеecu21868 допирала са оближњег игралишта целу ноћ. То је било место где сам се прво запутио сместивши се и опремивши се за „излазак“. Субота је, али на том игралишту сваки дан играју одбојку. О томе ми прича Дарвин. Мало енглески(боравио у УСА), а мало на шпанском. На матерњем језику говори и када сам га замолио да ми ecu21867прича у камеру. Говорио је о одбојци по еквадорски, а они је играју са већом лоптом и са дужим задржавањем уecu21872 рукама. Турнири су свакодневни и играју се за мали наградни фонд, скупљен од уплата учесника. Као и на другим странама света жар борбе, спортске, без обзира на величину новчаног улога, диже температуру атмосфере. „Коцкају“ се и у ecu21871окружењу, картароши за столовима око игралишта, у ситније металне апоене. За освежење ту су импровизовани шанкови, или продаја путем преносних тезги. Тако се нуди сутлијаш, али ја се ипак одлучујем за пиво. И њихове пиваре су у светском конгломерату фабрика, те не чуди назив жутог напитка,ecu21896 пилснер, у мало необичном паковању од 950 мл. За чврсту храну сам се дао у потрагу по малим дућанима, где морам да уђем у два да бих купио три артикла, од којих ћу саставити десајуно-доручак. У наставку шетам занимљивим, уличицама, које чине центар, а он добија на садржају са разним ,топлим бојама дрвених ecu21879фасада и тераса, веранди. Пуно локала, па и ресторана, омањих, са пар столова на тротоару. У једном од њихecu21877 наручујем главни оброк дана. После чорбе од рачића за ручак, овде са посегао за обимнијим тањиром, препуњеним пиринчом и пилећим месом. Полако се млађи свет помаља на улицама, а пуни се и главна катедрала на тргу. Све је то пар блокова, квадри од мог игралишта и преноћишта.

ecu21878ecu21884ecu21881

А и тамо се, мушком свету са мраком прикључују  даме, и ето подлоге за целоноћни тулум. Превелика бука због које ненаспаван устајем ујутро и настављам варијантом  Б, најкраће до следеће државе. У празном простору, иecu21899 ecu21897Арениљас еколошки резерват је ту, и у још не топло рано преподне, размишљам шта сам прочитао о предстојећем граничном прелазу. Нешто као да је одмакнут од места и да се по печат мора ићи у град који је удаљен. Појачано о томе мислим док ме обилазница води ка ecu21900кућицама са печатима. Око оних старих пасу козе, а за природноecu21902 разграничење побринула се једна река. На њој мост и табла са заставама две државе, мој досадашњи, Еквадор,  и будући, домаћин, Перу. Између нешто као застава плаве боје са жутим, ваљда звездицама. Као помогли су донацијама изградњу. Не долазим из те супердржаве, али знам за њихова доброчинства. Можда, зато прелаз није као што је био описан у оном старом водичу.

ecu21905

Било како било, тропско растиње остаје иза мене, као и вулканске купе из оних андских висина, од којих се опраштам за неко време…у ишчекивању сам да избијем на пацифичку обалу.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Kategorije

%d bloggers like this: