Objavljeno od strane: zoranzivlak | 23. maja 2018.

Први део пута: од куће, па кроз Румунију, Мађарску, Словачку, Пољску

Освануо прави, кишом окупан, пролећни, новосадски дан. За полазак усамљеног бициклисте створен, испраћен братовљевим усликавањем у шљаштећем превозном средству, званом лифт.  Нисам могао у мојој припростој глави дочарати да ћу се самоиспратити из моје друге куће, ђачког игралишта. Ево га доказ, видео запис! Доле, ниже у граду почекао сам да Саша нешто, у вези посла одради, па да ми он зажели срећан пут, и замаше заставом. Њему својствено, младалачки опуштено, и сад, са далеко мање интересовања за моје путе ( велики удео у томе има не  пласман репрезентације Италије на фудбалски шампионат) појављује се на том једном ћошку Темеринске улице. Изгрлишмо се, а потом одмахујемо један другом,  ветар маше мени у страну и запућује ме, споменутом улицом, у смеру Темерина, Бечеја и затим мало источно, преко бране.

Хидро објекти, значајни природни оријентири, и на овом бициклирању ће ми бити водиље. Прешавши Тису, закотрљали смо се Банатом, све само не заталасаним. Равницу усталасава све јачи ветар, распршава плавичасте прамичке, мајских кумулуса и њише поља, препуна лилавих цветова мака. У Башаиду одмор, пауза пред „тржним цетром“ за продају пића. Наилазе мало тамнопутији пар деце, и док држе сладолед у руци прилазе и изговарају: “ Да ми даш два`ест динара!“. Сцена која ме одводи даље у скретање и шеврдање тим ћошком нашег дела Баната.

План, у тим мојим силним препланирањима је био, да опет имам више полазака. Да, уствари спојим почетак пута за Русију са традиционалном посетом Накову. Да у тамошњој школи, као све ове године уназад, покажем путопис  са претходног путовања. Како је размак између централноамеричких авантура и овог поласка на исток, био кратак, прича се уклопила. Коинцинденција да пролазим и кроз Руско село, и у сумрак стижем надомак границе, у кућу где ме је ишчекивала фамилија. Сутрашња посета школи, где од негдашње граје хиљаде деце (у време када је мој отац изучавао слова и прва знања), обитава пар десетака ђака, тек неколико, „лутајућих“, просветара ( у које спада и моја рођака Весна), и све ове године мојих посета, иста директорица.  Већини основношколаца шарене слике, далеких латино крајева су се допале, и њихово задовољство и понеко питање, су додатни набој и енергија , који ме испраћају у нови поход. Родбина се дала у опремање мало провијанте, са наравно, тешко схватљивим релацијама о врсти и количини, коју путник, бициклонамерник може да понесе. Најинтересантније, ако не и најважније, две, полулитарске пластичне флаше. У једној домаћа ракија, од шљиве, а у другој, исто тако домаћи производ. Ливадски мед.

Са стрицем на јутрење, а није баш било рано, али зато сунчано, и нас двојица се запутишмо ка изласку из села, и металном контејнеру, који је уствари полицијска и царинска контрола. Испраћа ме очев брат у суседну државу, источно од наше, а која је, ево, већ целу деценију на зАПАДУ. Наш службеник је видео да смо се фотографисали на прилазу тако „осетљивом“ месту, па нам је упутио примедбу. У нашем маниру, за испраћај уфоткали смо једну заједничку. Румунски званичник се издиванио са мном на српском, јер, потврдило се то још једном, да смо ми географски, западно у односу на  његову домовину.

РУМУНИЈА – ако је у Србији раван, у Румунији је, Банат, још равнији. Или ми се само чини!? Ветар не рачунам… И наравно, успони су најсиловитији на преласку реке Мориш. Ето ме у троуглу Дунав- Тиса- Мориш. Пут се просто поиграва са алувијалном равни, лењог, равничарског водотока. Врлуда, наноси ме преко моста између места Немачки Семпетар и Печка. Називи места сведоче о присуству живља разних националности: Румуни, Мађари, Срби, Немци… помешаност, историјски токови, разне културе, очитују се и у архитектури, пролазниковом оку лако уочљиве. И степен њихове старости, тј. младости. Тако је то и на истоку и на западу, и на шире, само време, а време је новац. Њега је, опет највише у градовима. Такав један је и Арад, којем се примичем, све у борби са помахниталим ветром и све јачим саобраћајем. Обилазница, повела ме је око града, парчетом новоизграђене бици стазе. Преко пружног прелаза, где ме на час зауставио пролазак препотопског путничког воза. То је то о новцу и времену. Доста сам јездио источно, и друмом Е 671 се хватам северног смера. Погледавам место за први конак, а оно наилази у месту Надаб. Гледао ја и „званично“ (неки је мотел ту био) и незванично да конакујем. Ово друго је наишло у епизоди сусрета са човеком који је косио траву испред куће, у тој прилазној улици, у насељу које је мало скрајнуто од главног, магистралног друма.

Заправо, косилицом је пролазио испред пар кућа и умањивао општу зарашћеност, а неки од ових домова су били очито и празни. На моје питање могу ли ту негде да разапнем шатор, Адриан је одговорио  позитивно, а кад сам га у наставку приупитао где би га тачно могао поставити, само је замахнуо руком и пропратио речима „ту, било где!“. Понудио ми је, сигурноси ради, да бицикл паркирам код њега у дворишту, а и у наставку вечери ме позвао да поседимо у башти, сад у мало свежије и звезданије доба дана. Приближно смо истих година, а слично  се опсетишмо неких ранијих времена, упоредивши их са садашњим распоредом страна света. Тако да су сутрадан ујутро, у недељу поранили, посла ради, а и мени је одговарало да са нижим сунцем на хоризонту пођем даље. Да се већ тај други дан вратим у централноевропску часовну зону.

Расположено, понесен ветром, низ квалитетан друм. И онда…!?! Најгори од најгорих догађаја. Морао сам једном платити цену мом опуштеном приступу и маниру фотографисања из вожње. Хватао сам неке кадрове из пусте на мојој, десној страни, исувише пришао ивици коловоза, и не очекујући у тој недођији, превидео „острво“, тачније високи ивичњак. Не толико велика брзина, али довољна да полетим кроз ваздух и треснем на асфалт. Као у оном вицу, најважније је да бициклу није било ништа, ја сам се добро угрувао, изгулио колено, и у првом моменту само мало осетио бол у левој шаци. Зато је нови фотоапарат платио највећу цену. Разбио се.

На срећу/ да се црнонашалим, остао је забележен последњи његов зготовљени снимак, спокојне равнице, са обрисима Карпата у залеђу. Ускоро, шака почиње више да боли и да отиче. На срећу, у првом месту наилазим на кафану у којој има леда и импровизујем са рукавицим и једном мајцом облог. У наставку дана и следећих дана, практички сам возио са једном руком. Још ту врућу, скршену Румунску недељу приводим крају на заталасаном друму, који ме уводи у Орадеу. Већи град, и опет обилазница, па неки знаци, који ме заведоше, и кроз аветињског, ретро изгледа индустријску зону поведоше ка граници. Низ то парче друма све пумпа до пумпе и мењачнице, а како ми није требало ни једно ни друго, брзо сам прејахао на другу страну.

МАЂАРСКА – Преко прече…али кад сам већ тако замислио, апогледавао неколико граничних прелаза између, нама ове две суседне државе. Никада нисам ни посетио овај део Мађарске, нисам био у Дебрецену, и  ево прилике да тамо банем. Са све повређеном руком. Неда се описати колико сам био забринут и са колико зебње сам отишао на починак, на крају дана у којем сам претрпњо пад. Ледом и кремом третирана шака није показала намеру да се смањи, шта више, још више се надула. Све ми то умањује гушт педалирања, кроз смирени ћошак озелењен багремицима. Брзо сам се приближио споменутом граду,а тамо сам имао договорено „гостовање“ у бици мрежи. Надао сам се ранијем одмору и неком чудном леку који би ми оспособио, вратио у нормалу прсте леве руке. Но, чуда не постоје.

Провозао се интересантним улицама града Дебрецина и у поподневним часовима обрео се у дому Жолта Ердељија (погледати његову страницу на ворм шауер бици мрежи). Уз сво гостопримство које ми је пружено, моја шака је добила енормне количине леда и разних маза. То вече Жолт и његова супруга су угостили и Лукаса Варгу, аргентинског путешественика. Интересантан „лик“, који је на путовање светом кренуо без бицикла, а ето, сад се обрео у Мађарској, јер негде из ових крајева, у бившој Угарској, а сад у Украјини је постојбина његових дедова. Лукас Варга, име и презиме кажу све. Ујутро нас двојица крећемо у наше кишовите стазе и богазе. До прве апотеке, где узимам еластични завој, а трака коју ми је Лукас поклонио и коју сам држао око врата, била је држач, импровизовани мобилатор, за моју уфрћкану шаку. Заштитни знак овог путовања.

Како нисам имао намеру ићи према истој земљи као аргентинац, одвојио сам се и поприлично дуго возио бици стазама, а њих, ето, по Мађарској има поприлично. Киша је неумољива и цело преподне није престајала да пада. Проводи ме лавиринтом путева, који су ме спровели до Тисе. Опет Тиса, и занимљив и живописан крајолик у алувијалној равни између места Тисалок и Тисатардош. Мир и тишина су ми домаћини у овом парку природе, где је најгромогласнији био мотор скеле који ме је превео преко, и у овом горњијем току, широког водотока. Скела аранжирана цвећем. И ентеријер и екстеријер примерен нашим суседима. На хоризонту се помаљају брда. Токајска! Све је речено, виногорје и са новопробуђеним сунцем, пејзаж је добио нове, прекрасне обрисе. То вече сам заноћио у домаћој, туристичкој радиности/ Абаујсанто…и наравно понуђен и почашћен дионизијевом течношћу. И ујутро ме течност нашла, али она са неба. Ситна киша ме испраћа по побрђу и кроз неколико села који су ме делили од нове границе.

СЛОВАЧКА- …a границе нема. Остале су здања, зградурине, напуштене и већ оронуле. Да чувају успомену на соц доба. Исфотографисао сам се у наткривеном делу, затим одвозао мало напред до пумпе, где сам се прописно избламирао питавши за курс $€¥®. Не упућен у еуропске токове, тј. да је словачка и у монетарној унији, заједници. То није био разлог да не приметим да је киша појачала. Не да је пребацила у другу, трећу брзину, већ је тако спојило небо са земљом, да се пролеће претворило у дубоку јесен. Значи, и захладило је. Правац којим сам возио је био готово аутопутни, без заклона готово, а ја се скупио и све гледам ко ће први стати. Киша или ја. До Кошица је било тек 20-ак км. И релативно брзо стижем, и тек је подне. Међутим, смрзнут и мокар као миш одлучујем да станем. Мало сам се потрудио да пронађем хостел и по правој еу цијени сам распростро одећу и обућу за сушење. Поподне се време мало стабилизовало, киша уминула, а ја изашао да протегнем ноге. Чисто да се сетим стазе где сам својевремено трчао маратон- кажу, најстарији у Јевропи.

Свеже, али сунчано јутро ме испраћа јутром даље на север. Одмах нека узбрдица, да се путем неких петљи ишчупам из града, па кроз села, да би се избегао ауто-пут. На тај начин до Прешова, већег града, после којег је уследила вожња долинама и брдима Татри. Њихов источни део се већ толико смањио и претворио у просечне Карпате. Долине вијугају, прате, односно формиране уз мање реке, и све то зелено и пролећно миришљаво. Све тако певам описујући, а било је тако и у вожњи јер сам имао ветра за савезника. Па ми ни вожња једном руком, уз оних пар стрмих успона, није тешко пала. Накупило се стотињак километара, и не превише касно стижем у Свидник. Некако се снађох за телефон, јер требало је назвати моје домаћине из бици мреже. Градић је стварно мали, али у њему живи и ради шест лекара из Украјине. Између осталих Наталија и Сергеј Витченко. Млади брачни пар, са двоје деце и од скоро бици путешественици. Ретко у овај крај свраћају и други, посебно повређени, па уз традиционално гостопримство (на јеловнику блинчи-палачинци) добих понуду да прегледам и руку, шаку. Остадох један дан дуже, Сергеј ми омогући да на његову картицу/књижицу Х-снимим болно место. Резултат је био позитиван, добар. Ништа није било сломљено. Да није, неби ја могао толико и тек тако да возим. Лакше ми је пала и шетња, дугачка поподневна, јер шетати са двоје мање деце изискује посебну кондицију. Уз природне лепоте, обиђошмо и велики споменик совјетској армији, која се пробијала преко брда и превоја према еу западу. У источном делу Словачке било је у доба другог рата пуно православног становништва и њихов однос према ондашњој власти, и домаћој и придошлој, није био на истим таласима. Зато кажу, ни данас, овај, свакако периферни део Словачке , не цвета.

Уз шетњу, причу, палачинке, добих ја велику, голему тубу диклофенак гела и широки еластични завој, од мојих домаћина. Искуствена, њихова прича је да до превоја Комарник  имам брдо, а да после и нема толико успона. Први део приче је био тачан. Петнестак километара кроз све уже долине, шумовите косине, све то неком измаглицом обавијено. Стиже се до споменичних комплекса у пределу граничне линије, а њу обележавају (само) заставе. Пређох у…

…ПОЉСКУ – Онај други део приче, Витченкових, искуствено досеже до места Кросно, први већи град с ове стране гране. И није баш најтачнија. И друм лош, а и пуно успона и спуштања. Наравно да ми није било по вољи, и да нисам баш уживао, поготово што ме је шућмурасто време навело да бициклирам у дугачкој, готово зимској опреми. У неком од следећих места спремио сам се да упражњавам церемонију промене новца. Овде није било грешке, и картицом из аутомата „вадим“, добављам си прву количину злота. Злотвори су потребни у мање-више истој количини, као и новци у претходним државама. Нема неког правила, нешто је скупље, нешто јефтиније. Мали дућани и обиље оних већих- да опет споменем Свидник: ни мањег места ни више маркета. Још по неки домаће етнографије, а шљате, и величином забљескују лидл и била…ал` је леп овај свет, овде…

Додатно ми по вољи нису имена места, односно изговор, језик овог братског, словенског језика. Ржешов, Прземисл, Прзеворск, Кањчуга. Пред овим последње споменутим сам прво вече заноћио, а до тада сам се прилично намучио возивши горе- доле. Све надомак гугл, картонских облака. Био је то најпланинскији дан ових путешествија- а није ми језик крив. У овом првом делу путовања, највише дана сам требао провести управо у Пољској, и проћи кроз више њених географских целина. Тако, је други дан био равнији, шумовитији, што је посебно, на спореднијим, мање прометним саобраћајницама значило мир и тишину. Она је била надопуњена недељом, дану у седмици, коју сад пољаци, посебно залагањем католичке цркве ( а стварно је „присутна“ на све стране) одмарају. Тај дан улице су пусте, радње не раде, тек понеке, и то после преподневне службе у цркви. У таквом једном, готово опуштеном, релаксирајућем моду, стижем до Замошћа. Опет назив за ломљења језика, али мени познато место, град у који сам долазио на трку (100 км у 5 дана). Највише захваљујући Драги Бороји, почетком деведесетих, тачније `93-ће долазимо два пута у Пољску и то је управо кумовало и настанку новосадског маратона. Са тим сећањем, договарао сам се са Драгом ( који сад и живи у П.), али се нисмо видела, а и хотел на стадиону у Замошћу, где смо ономад спавали, није имао слободних места. Пуно злотвора дадох за неко „лево“ преноћиште, а место сам на блиц обишао ујутро, пре поласка- не рачунајући ону вожњу приликом доласка, на централном тргу, у круг.

Џаба пева Џони Штулић, Пољска није у мом срцу. Поготово у првој половини трећег дана. Нека три велика попречна брда је неко посадио на путу, северно од Замошћа. Тако до Хелма, града хладних, неинтересантних људи и комараца!? Најава равнице, наравно, ветра, опет шума, са високим четинарским стаблима. И језера. Ово је предворје, за негде, даље на север, земљу Мазурију, земљу језера. Зауставља ме један еко парк, језеро и са леве и са десне стране пута (Бело и Црно), пред сеоцетом Окунинка. изналазим, уз Црно, агротуристички смештај. Домаћини расположени, додатно инспирисани иностраним гостом, па добих и попуст. Уживање у смирај западајућег сунца.

Облачно, и опет дугачку одежду сам морао навући на себе, и тако започети дан, прво возећи око градића Влодава. Пут, готово праволинијски ме вуче на север. И док сам претходни дан био надомак Украјине (размишљајући, да ипак, мало пресечем, и крочим и у ту државу), овај дан је друм бр. 816, паралелно пратио граничну, сад гвоздену линију; уствари вијугаву, јер прати кривудави ток реке Буг! Погранични део је слабије насељен, живаљ, види се по верским објектима је и католичке и православне вероисповести. Знамо како се ова гранична линија померала, играла- са људима, од људи. У пуној опреми, обележена и са одмориштима је и бициклистичка стаза. Возим зеленом стазом, једном од многих у Пољској, а ова је у дужини од нешто преко 2 хиљаде км. На овој деоници су и два гранична прелаза, а ја сам имао дојаву да ни на једном од њих није могуће прећи бициклом!?! Први ми је наилазио у месту Славатче. Км-2 до постаје и скренух ја да то проверим, да се лично уверим. Стварно, гвозденозавесна сценографија, једва да човек прогура бицикл до замрачених стакала кућицу. Излази граничар, граничарка, жена, која да ли због знатижеље, да ли због очигледне посвећености бесконачном задатку, да ли због неизрециве незахвалне монотоније, и прихватила се да размотри мој случај. Узела ми пасош и да ли индискриминишући, одввећ дуго остала у службеној просторији. Да ли, са добро увежбаном заједљивошћу добих одговор да „даље нећу моћи!“. Ето, толико о још једној врсти односа на граници према нама путницима бициклистима. После овог, на час, излагања неугодности и неудобности, запутио сам се на сигурно. То је 40ак км удаљени Тераспољ, и гранични прелаз возом. Стижем на међународни у 17часова и са свом оном процедуром, од куповине карте, проласка кроз станицу, испод, царински преглед, са скидањем торби, пењање на белоруски, високи вагон, моје потајно осећање задовољства, што напуштам ову страну ограде дошло је на своје. Да не будем неправедан према пределима и људима из ових десетак дана, ипак сам се ја, скромно угађајући самом себи, запутио на исток!

 

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Kategorije

%d bloggers like this: