ПЕРУ/ до ЛИме

Прво, још пар речи о грађевини граничног прелаза. Нове, постмодерне зграде, настрешнице и изувијане асфалтне стазе. Ипак, најпре у очи упадају велике табле, туристичког садржаја, у црвеној боји. Национална застава Перуа је црвено-бело-црвена! И унутрашњост просторија са шалтерима је препуна тур.постера, а и лепушкасте, црнокосе девојке деле географске мапе и други пропагандни материјал тог садржаја. Прва указивања колико Перу, као држава, улаже у ову делатност. Овако велика земља, >од 1 милион квадратних километара и има шта, са толиком природном разноликошћу да понуди…

Започињем пролаз и обилазак ове латино државе из њеног крајњег северозападног ћошка и градића Зарумиља, у који нисам имао потребе да свраћам. Већ ме добар и широк, панамерички правац води ка , двадесетак километара удаљеном Тумбесу. Крајолик је попримио сасвим друге црте. Нестала је живописна зелена, тропска подлога и брда су се расплинула у удаљеној измаглици, а изникле су невероватне количине песка. Скромно растиње и културе које људи гаје одају у збиру сасвим друге биодиверзитете; а  човек им надодаје један свој велики продукт- отпад. На све стране, готово општа преплављеност смећем. Изничу и бетонске рекламне табле, мање и веће, са политичким садржајем. За комплетност нове слике побринула се и табла на уласку у први већи град, помињани Тумбес. Преко читавог пута, са добродошлицом и наравно у црвеној боји, рекламира се једна телефонса кућа…и тако кроз цео, тако велики, дугачки Перу. До главног града одавде ме је раздвајало преко 1 200км.

Различитости запљускују надаље уласком у прво веће урбано насеље (нешто преко 100 000 душа). У свој оној несређености, збрци људског мравињака доминирају тук-тукОВИ. То су они мали троточкаши, моторна возила у сврси такси превоза. Својом шареноликошћу, буком и највише кретањем са свих страна стављају ме на велики саобраћајни испит, сличан оном доживљеном у далекој Индији. Некако се пробијам до центра, а сви, ваљда сви градови, у Перуу (односно, диљем Ј.Америке) имају главни трг назива Плаза де Армас, Трг оружја. До њега води и пребукирана пешачка улица, најважнија у тој трговачкој зони вароши. Била је субота и једна светковина је окупила додатне гомиле света у колоритним националним ношњама. Прибављам националну заставу у споменутим бојама и одмах је посађујем на леву страну предње торбице на мом каприолу, купујем и картицу за телефон, а да бих све то урадио био ми је потребан сол- национална валута. То сам, устварио прво потражио и обавио на једном банкстерском аутомату. За ово друго сам се помучио више но што сам очекивао, иако сам се и досад уверио да свака земља има своја правила, игранку око смс чипа, којим се не зна ко кога више користи и контролише. Овом приликом, један сусретљиви продавац картица, једног од три оператера за ово милионско подручије, ми је позајмио свој индентитет и у једној од многобројних дућана, те техничке робе, код познанице купио број за мене. Локални, мобилни телефонски број данас и није толико нужан, мало их и користим, али купујем мале, златасте картончиће са знаком телефонских корпорација да би ми остали као сувернир. Пред полазак на овај пут, на два дана пре, мобилни телефон ми је отказао, и на брзину сам купио нови, декодирао и тако га спремио за ово колекционарство.

У смирај подневне гунгуле и моје активности око прибављања основних ствари, у једном омањем ресторану, скраја главне улице, пребацио сам ручак у мој стомак и наставио даље. На излазу је велика река Тумбес и мост преко ње. Био је то први у низу водотокова који се формирају високо горе у планинама, спуштају и уз овакве највеће простиру се зелене оазе у пустињким и полупустињским пределима. Уверио сам се како су ти предели широко и дугачко формирани и положени дуж пацифичке обале, а настали у спрези топо-хидро-климатолошких преплитања. Дубље улазим у пешчану кореографију. Места са приземним кућицама, у којима је почесто по један собичак намењен моторном, троточкастом љубимцу и то је само један показатељ скромног живота који извире у местима кроз које пролазим овај први дан мог боравка у Перуу. Ишчекивао сам моменат када ћу угледати море, а свакако да сам се

надао и да ћу одмах, у овом топлом дану и да се сквасим у тој великој води. Као што сам и очекивао да ћу лако пронаћи смештај. Почеле су да се појављују туристичке рекламе, ресторани и понуда конака. Скромно и на неки њихов начин. Почеле су да се појављују неке ограде са моје десне стране и онда сам угледао, прво пловила, чамце, разбацане, као какве играчке, као у води, тако и на обали. У том првом погледу, прекинула ме велика група људи и звуци са разгласа. Била је то једна процесија, ходочашће које је започело и док сам ја стао и разгледао, маса ме је окружила и пошла у лагани мимоход, певајући. Гурао сам бицикл, али још опкорачен и правио снимке, све док се нисам полагано искрао. Испредњачио сам, и за крај, пролазећи поред водећег возила у колони, троточкаша са  огромним мегафонским звучником, ушкљоцао још једну фотку. Госпођу која је водила „песму“. На почетку сам направио и видео запис, када сам замолио свештеника да ми каже о чему се ради. Колико је мени било интересантно, и њему је такође, моја појава изазвала знатижељу. Свештеник, иначе јапанског порекла, а припадника тог народа има веома, веома пуно у Перуу, рече да је у питању ходочашће у част заштитнице овог краја, Свете Девице од Паите и да ће поворка пар дана крстарити по крају.

Пуно сам се сретао, током овог путовања, са верским изражавањима становништва. Како оних старијих, тако и са оним што су као идеологију донели колонизатори. Настало је у том мешању и неко посебно веровање код домаћег живља према ономе што управља њиховим животима.

И тако, док сам ја разгледао и загледао ново окружење, док сам бирао где ћу најлепше прићи и дотаћи слану воду, а уједно наћи и конак, десило ми се да сам упао у „рупу, вакум“, један дугачак, празан простор, где више није било насеља, а где се и море удаљило. Тај полупустињски пејзаж, се иначе састојао од низа кућа, насеља, привијених уз главни друм и све недалеко од обале. Активности у том крају дале су се видети, уз већ описане чамце и бродице, па до неких, назови сређених плажа. Са друге стране накострешена, огољена, брдашца, последњи изданци великих планина, су прибила та човечанска дела, не дајући им пуно избора. Можда, најсликовитије то предочава, ова фотографија, која показује натпис, који памфлетски изриче паролу о новом туристичком крају света. У новом простору, јавило се проширење и са леве стране, док здесна, у једном дугачком потезу, изниче комплекс постројења за десалинизацију морске воде. Све,  наравно, застрто пешчаним, у предвече, сивим бојама. Одједном, готово нестварно, изниче она бела, осредње величине, бетонска плоча, пано за рекламу. Реклама за триатлон…у сред недођије, у сред ничега, један распис за трку. Желећи то да сликам, снимам, приближио сам се и наслонио бицикл. Мало после, након обављеног перформанса, имао сам шта видети, доживети! Осећам да ми предња гума, належе, да је мекша. Пробушио сам је у махнитој жељи да приђем оном чудноватом натпису, који је био опкољен приземним, бодљикавим шибљем. Готово као оно, кроз трње до звезда. Упустио сам се у процедуру, оне најнемилије, најчешће, али исто тако најнепожељније радње, нас бициклопутника. Мењање пробушене гуме. Ово је био мој први такав рад на овим путешествијама, након, скоро 2000 превезених километара. Положи бицикл, скидај торбе, да бих лакше скинуо точак…скидај и мењај гуму, добро намештај, уклапај, све то враћај и пумпај нову, са надом да ће издржати, јер најбоље је нагурати ваздух у тај, усудио бих се рећи, основни састојак мог превозног средства, помоћу компресора. Док сам прелазио прве километре, након ремонта, размишљајући још о томе и о времену које ми је одузето, на уштрб потраге за преноћиштем-купалиштем, одједном, осетих труцкање и на задњој гуми. Ооо не! Помислио сам и залуд прво посегао за додувавањем, али није било друге, него поновити радњу од пре неких пола сата. Сад сам већ изгубио подоста драгоценог времена, у надолазећи смирај дана и после пређених, још пар омањих залива стајем у прву већу скупину кућа и чамаца. Била је ту, с леве стране, међ` првима једна двоспратна грађевина и на њој натпис хоспедахе. Међутим, замандаљена, без знакова живота у њој. Поред ресторан и на моје питање власницима где бих могао преспавати, они ме упутише на претходну локацију. Почетак мог боравка у тој новој светској дестинацији, место звано ПУНТА МЕРО.  Док сам се врзмао и премишљао, газда ресторана рече како и они имају собе које издају. Одлично. Дај да видим, поведоше ме иза, а и испред, а и до тамо иза све је прекривено, не песком, већ фином, ситнозрном прашином. Неугледни кућерци у низу, могло би се то назвати улицом, и у једној од њих, где се улазило на изволите, пар соба водило је из ходника. Уводе ме у једну, у којој неко борави, неко ко се у том моменту туширао. Док ми показују собу, истовремено причају са тренутним станаром и на мој одговор да је у реду, да бих ту могао преспавати, они га пресељавају у суседну просторију. Погледао сам и тај простор, који је био у зачетку претварања у стамбену јединицу. Уследило је ценкање. Безкрупулозно ми је тражено 40 сола, а „нашли“ смо се на 25. Све су то карактеристике повоја перуанском туризма севера- опет, мени знане са других белосветских, како то помпезно звучи, дестинација.

По обављању уобичајених, спремачких радњи, остало ми је таман толико времена, да пођем, пређем панамерикану и на оплимљеној обали, испратим уронуће ватрене лопте, наше звезде у далеки хоризонт пацифика. Љуљушкале су се бродице, док сам оквасио само ноге и отшетао дуж додира воде и копна, паралелно са преосталих пар кућа. Што рибарских, што ресторанских. Назад, кроз још две онако трасиране и назови улице. Једна кућа са урешетканим прозором је дућан, купујем пиво, са обећањем да ћу флашу вратити- док то не мора да чини пар сурфера, енглеза, очито старих муштерија, туриста, овог насеља. Вечера у празном ресторану, ујутру кафа и нешто као доручак, заокружују моје прво ноћивање у новој држави на пропутовању ка југу.

Асоцијација да је све топлије и заиста је тако и било. Сунчан дан и под пуном светлошћу, песак, песак свуда око нас, показује своју праву боју и сву своју моћ одашиљања топлоте. Пратећи још мало обалу и празна туристичка насеља, стижем до Манкоре. Већи град, туристичка престоница севера, са великом понудом туристичке инфраструктуре; док, о индустријској деалтности упечатљиво говоре огромне фигуре, споменици, прегаоцима из области рибарства и прераде морског богатства. На благој низбрдици, на самом улазу у град, опет гуми дефект. Баш ме неће овај Перу и његови друмови…инерција ме још вукла кад са леве стране опазих вулканизерску радњу. Велики другари, чак сарадници, су људи који се баве овим занатом. Овог газду је већ омамила преподневна топлота и није био у радионици, већ сам га морао дозивати из неке задње просторије. Догегао се и невољно откључао решеткаста врата. Некако смо се споразумели, јер као да није до сада указивао помоћ, имао за муштерије бициклисте. Мењајући унутрашњу гуму извршио сам и промену спољних гума. Више истрошена са задњег точка је сада постављена на предњи, а кад сам затражио ваздух из компресора, добио сам, безмало, зачуђујући поглед и цену тог изоштравања чулом вида, односно додувавања. Два сола- општа перуанска, туристичка тарифа. Сва та, ипак морам приметити, несрдачност ме упутила даље, до краја не обављеног посла. Зато, прошавши град (застао у интернет клубу), кад на његовој периферији угледах другу гумерију, одлучих да станем. Овде је већ била друга атмосфера, а томе су придонели, ко други него власници шарених троточкаша, прдаваца. Млађи мајстор је био сусретљивији и покушао ми је залепити гуме, али је једна била толико оштећена, да је само експлодирала. Нећу више, јер ово би се могло сматрати антирекламом за важан део мог превозног средства.

И пред Манкором је пут повио улево. При том издигавши се и показавши/ наговештавање/ садржаје унутрашње морфологије предела. Ово друго увлачење, дубље у копно, већ је било много дуже, вишље и упечатљивије. Томе је придонела и већ, поприлично, уздигнута звезда, на ведром небу. Опис унурташњости би најсликовитије приказао наводећи да сам прешао преко једног сувог речног корита, а мост преко њега је био дугачак пар десетина метара. Или терени и реклама уз њих, за првенство Јужне Америке у кросу. Све у свему, врућина, сув ваздух и море песка, а океан тамо негде у даљини. Ништа од планираног купања, на паузи у току дана. Наставио се мој промашај око те рекреације од јуче. А било је, није да није, реклама и путоказа, за пешчане, пацифичке, перуанске плаже. Једна од њих, са називом Ел Њуро, не више од пар километара, али ја сам био невољан да скрећем. Нарочито, кад се испред указао, као зид стрм успон. Наставља се врлудање панамерикане, а ја рачунам, пожурићу, па ћу раније, поподне, стићи до Таларе и ту себи направити угођај.

Видим, биће додатног, подневног знојења, а уз то и ветар се дао у појачање. Стрмину су и путари хтели да ублаже, па су је извели са више серпантина. На правцу једне, у супротном смеру наишао је бициклиста. Док је мени било лако зауставити се, он је морао направити дужи траг кочења, а потом мало се и вратити. Обојици је овај сусрет придонео разбијању монотоности и суровости предела. Алберт, енглез који је пошао са југа, и на прескоке иде овим култним працем ка северу. Најкориснија информација, у измени неколико основних, била је о смеру и јачини ветра. Био је ово први појединац, соло возач, којег сам срео после готово четри недеље на, како рекох, митској, ходочасној, америчкој тури. Уопште, до тада, мимоишао сам се само са три пара бициклопутешественика. Очекивао сам их много више. Наставио сам успињање, а олакшању ми придоноси широки поглед на сурови пејзаж, а још више близина првог места. У јаругама и на платоима, вештачки заравњеним, штрче, можда се својом конструкцијом уклапају у окер + плаветнило, апарати, машине, за црљење гаса и нафте. Ово подручије Перуа је богато органским горивима те врсте и после амазонског краја, друго по експлотацији истог. Место, насеље до ког сам стигао, својим називом говори, да сам се довољно издигао од обале. За тај дан?! Ел Алто, прашњава рударска варошица, коју сам само ефемерно дотакао. Заправо, да све буде у стилу органског горива, паузу правим на бензинској пумпи, а као моје гориво узимам само пар сендвича, јер ничег другог није било у понуди. Била је понуда тв програма и то фудбалског. Док сам у првом делу путовања пратио амерички шампионат у најпопуларнијој, споредној ствари на свету, сад је на ред дошла и јурњава 22-це величанствених еуропљана. (Под)континент са којег ја долазим и тамо у некој забити , са пет часова временске разлике, посматрам ту игру!?  Вожња у наставку постаје игра, јер спомињани ветар се претвара у мог јаког савезника. Заталасану суровост лако пролазим, не може ми ништа ни тутњава, шибање ветра кроз кацигу и поред ушију. Како је умислити се да си моћнији од природе?! Па макар она изгледала и марсовско-месечевска, кад сам стигао на другу страну плато и кад је предамном зазјапио понор. Нешто мањи број серпентина и спустио сам се у долину, а Таларе нигде нема. Једна нејасна раскрсница, па пар кућа, а после пар заустављања и распитивања, постаје ми јасно да од достизања планираног места, неће бити ништа. Ни од планираног боравка на мору и купања у истом…

Гледао сам да се дочепам раскрснице, која је према причи била на пар километара испред, али пар километара који су ишли уз брег- а сунце западало за хоризонт. Била је на том рачвању путева једна кафана. Десно, 9 км до недостижног Тихог океана у Талари, а налево у мом смеру, према Лими, светлеле су светиљке једног мањег места. Газдарица друмске крчме, на моје питање, има ли соба за преспавати одговара позитивно и води ме иза у двориште. На простору са тек по којим стаблом, али са гомилом разног материјала, више смећа, нахерено је стајала грађевина (како то гордо звучи) од шпера. Склепане две просторији, у једној, на којој су се врата затварала искривљеним ексером, два кревета. Заправо један, а од другог само метална конструкција, и над њим зелена, противинсектна, мрежа. Преко тих, назови кревета, стизало се до лавабо и вц шоље, до купатила у покушају. И сад најбоље, цена преноћишта, и уз ценкање стигох једва до 25 соларних, перуанских честица. Превејана власница, није ни за чудити, јер гости локала су камионџије. Гомиле њих и кроз ко зна који период, те није чудо што је угоститељска понуда таква. Упознајем и ја једног возача, до краја сам видео да је у питању мањи камионет, који је из главног града и који сваке недеље, редовно довози на ову страну, шта? Лако је погодити да су у питању материјали, алатке за црпљење гаса. Човек се зове Тито (не необично име овде и дајући ми адресу, зове ме у госте).

Прибојавао сам се наредног дана. Ови природни наговештаји нису ништа доброг наговештавали, а пут је скроз скретао у копно. Оно прво место је било пуебло/село, ред кућа са леве и десне стране и ништа више, настало, највероватније да удоми раднике описане индустрије. Предамном празан и брисан простор којим је царевао ветар. Његово зујање се сад преокренуло, и (до)јучерашњи савезник се претворио у љутог непријатеља. Није било друге, но погнути се и кренути стиснутих зуба напред. Освајање простора било је успорено, а уз повишен напор. Полу?пустињски предео суда унаоколо, да то кажем еуфемистички. Тек, на сваких пет-шест, седам километара по која кућа, домаћинство уз пут. Нека од тих „салашарских“ домаћинстава и напуштена, аветињски препуштена ветру(а сви имају тршчане ветробране) и мајци природи; док је отац у овим пределима песак. И пре него што сам очекивао, терен се заталасао и наилази насеље. Какав поклон, дар за предахнути. Скромни Игнасио Ескудеро, само да послужи као увод пред престојећу оазу. Започињала је долина, песак се претворио у обрадиво земљиште, о чему су сведочили увијени праменови, црног дима, који су се дизали са пожњевених поља. Жито и пиранч главне културе, јер оазом је пролазила водом богата река Ћира. Пут, односно мост преко реке воде у велики град, раскршће Суљану. Колико је велико и значајно место, говори и то да сам прво наишао на предграђе Масавелика, у ком сам почео да застајкујем и освежавам се. Видим и да на гуглу има Кокос еладост Мариа, дућан, ресторан са богатом понудом напитака. Врућина је мало уминула уз реку, али са друге стране, на узвишици у асфалтираном центру јара чини своје. Подневну, велику паузу започињем за рачунаром, а у скученом простору центра, преко пута је ресторан где ручавам. Омилило ми се одмарање и освежавање. Покретне тезге са воћем на сваком ћошку. Проналазим улицу која води на главни друм, 1А. Води једним булеваром и на њему наилазим на закрчење. Било је то место на којем сам видео највише окупљених тук-тукова. Пред школом, на десетине ових дражесних возила чекало је своје мале кориснике. Па један велики шопинг мол, да се изразим одговарајући и булеварски ауто-пут продужава у национални пут ка Пиури. Више од двадесет километара брисаног простора, где су сенку правили само надвожњаци и превруће, паклено поподне до централног места пустињског Перуа. Оба ова града, и Суљана и Пиура, су на правцу који води и оним андским, пребрдовитим, панамеричким правцем. Спојили су се моји путеви, а око Пиуре, града величине Н. Сада, води и обилазница. Нејасна је и ја се запућујем према центру. Распитивања за смештај, су исто тако непрецизна. На крају, набасавам на „хотелче“, и цена смештаја у њему говори да је ово важан и велики град. За нас значајан, јер некадашња велика фирма из наше бивше државе је радила у овим крајевима велике инфраструктурне објекте, а неки од радника су се оженили домаћим девојкама. Тако, да данас, кажу има око петнестак српских снајки у овом крају Перуа. Уобичајено проводим време за ситуацију на путу када се затекнем у овако големом насељу. Који контраст у односу на претходно вече- или на оно што ме је чекало наредну ноћ!?!

Из Пиуре се извлачим у свеже јутро, кроз гужву, којом доминирају симпатична ТТ возила. Свакако, да је пуно младог живља и они јутром ране у школе. Избијају из свих сокака, а они су, што се више удаљава од центра све више неасфалтирани, тачније све више у свом природном, песковитом облику. И размаци од кућа до главног друма, а и он је упитног квалитета, су све шири и све прашњавији. То појачава мој страх пред надолазећу етапу. По мапи предстоји преко 200 км до следећег већег града, а између углавном или само пустиња. Без назнака, ознака за неко људско присуство. Једна раскрсница, негде на средини ове дистанце, и помисао да би ту требао да буде барем неки угоститељски објекат. И колико год имао речи хвале за поменути, свезнајући гугл, ево и критике, настале емпиријским ажурирањем наведене трасе. Прецизније, првих четрдесетак километара после града напуштеног тог јутра. Упорно сам увеличавао мапу на мом телефону, али на њој ни трага, ни гласа, од насеља. А она нису била малобројна на споменутој дистанци. Истина скромна, тршчане куће, сточарски крај, а песак их закрилио са свих страна. Јасно је да су то скромна насеља, са живљем из доњег дела социјалне лествице и који се не предају тако лако ни природи ни друштву. Јесте, да им је приручно средсто јатаган/мачета, по латино, и да су песак преплавили својим отпадом, или га је ветар надодао из којих све крајева, али да ли су заслужили (и ко је уопште дао назив највећој насеобини на овој линији) да живе у месту званом Сиудад Ное?! Упорно се крећу и млади и стари, вредно раде, и са смешком прате и одговарају на мој поздрав. Најпре млађи, који су нашли времена и простор да гањају лопту по пешчаном терену. Оскудно растиње, а најраспрострањеније дрво је рогач и зато пуно меда од ове врсте, који се продаје уз друм.

И после тог појаса са насељима крећу појасеви дина. Свакојаки облици, настали у свакодневним, свакочасовним, поигравањима ветра. Јадни, сићушни облици биљног света се шћућурили, смањили. Тако, бога ми, и ја. Против ветра, а само са мислима у наступајућим усамљеним километрима. Изничу, ипак на неким, готово, правилним растојањима мала домаћинства, окућнице, са по пар објеката, од којих је онај најближи друму и кафана-ресторан. У првом на који сам наишао, помажем домаћинима при постављању, нове, неонске расвете на „тераси“ угоститељског простора. Тој инсталацији је допринела моја висина. Овдашњи перуанци су у просеку мало нижи. Унутрашњост кафане, са земљаним подом је прави расхладни простор. Мали предах, а у наставку „прохујах“ поред језера са десне стране. Нису то ни мале водене површине, настале када се воде андских набујалих водотокова разместиле у еолске удубине. Необичних облика, а и боја. Прелама се права фатамазгорична, предзимска светлост у овој полу/пустињи. Уз сам пут, вероватно вештачки створен, напуњен пешчани, елипсасти базен- а вода жареће црвена?!? Како, зашто…остадох без одговора и у наредном „ресторану“. Наравно, нечујно сам се примакао, паркирао и ушао у кућу. Како никог није било у предњем, званичном простору, пошао сам иза, а тамо домаћа сцена. У једном ћошку собе велико грејно тело, шпорет, а по средини развучен канап на којем виси веш, суши се као и месо развучено тик до њега. Ту је и грозд банана, а у мало мањем реду разигравају се ситна деца свуда унакруг! Све тако, мешавина старог и нових пластичних облика. Алуминијско, преплануло посуђе крије крчкајући садржај данашњег ручка, који припрема млађашња газдарица. Изненађена, на мах препаднута, мало ме гледа, а потом испуњава моју наруџбину. Пиће, течност је оно што ми само треба. Каква срећа да овим просторима пролазим у ово много мање топло доба године. Ипак, предах изазван подневном врелином је нужан и налазим га у мрежи, развученој напред, у хладу ипровизоване настрешнице. Уобичајена слика поднебља, и мрежа и импровизација.

Некако сам тај дан примакао раскрсници, циљаном месту, а назрело се са камионима који су нестајали у линији песка и неба. Ветар само фијуче, ретке крошње су повијене, под оштрим, малте не правилним углом и вредно обележавају смер из којег дува планетарно изједначавање притисака. Само једна дугуљаста грађевина. Шарена реклама, можда и већа него сама грађевина и то је то. Да, то све наткриљује решеткасти торањ, антена једног од телефонооператера. Иначе, ове грађевине су стални пратиоци и маркери на овим мојим путовањима. Унутрашњост ресторана, назива раскрсничица- крусењито, једна велика просторија, са три поголема прозора са чела, дугачка тезга, а у њеној застакљеној унутрашњости свашта нешто да купе возачи намерници. Гомила пластичних столова и седам за један удаљенији. Уз прву поруџбину јела одмарам, дижући ноге на суседну столицу. Нешто касније, почињем да се распитујем код газде, који свако мало нестаје у просторији поред, где из кухиње приноси поручена јела, о томе где би се могло преспавати. Уз уобичајени, неки равнодушни, подразумевајући тон, одмахну главом на једну страну и рече тамо иза. Ускоро сам од другог члана фамилије добио кључ, отворио капију за иза и отпелао мог ата у двориште. Песковит простор, ограђен тршчаном оградом и испуњен ситном живином. Мој хотел за то вече. Са пет…милиона, милијарди звезда, звездица. Мало сам се скрио од њих, повлачећи се под један наткриљени део и прибијајући се уз ограду, а додатну заштиту од ветра пружила ми је велика саобраћајна табла, незнано како створивши се ту. Пре повечерја, направио сам још једну туру у кафани, где су гости наилазили са мене на уштам, а ја под шкиљавим светлом ишчитавао водич за даља одредишта. Ветар је уминуо и мирна, звездана тама ме је превела у следећи дан.

У следеће јутро, када се сунце почело помаљати на пешчаном хоризонту, подигао сам свој скромни бивак. Колико је синоћ ветар раније скратио своје радно време, тако је зором почео да гуди. Дан који је био преда мном, памтићу као један од најтежих у каријери бициклопутовања. Одлучило се струјање ваздуха да већи део дана буде контра мене. У пешчаној равници то је значило да сам препуштен на милост и немилост, тачније, да напорно вртим педале,а као да стојим у месту. Неких седамдесет километара, а просечно сам преваљивао једва 10 км по часу. Сурово,али какав моментум за сваковрсно преиспитивање себе и свих космичких ситница. Понека кафана у међупростору, у којем човек помишља да учини само један корак, окрене се уназад и крене низ ветар.  Кровови, углавном  лимени, свих омалених грађевина у овом беспућу су пренатрпани каменовима, блоковима. На све начине треба спречити и умилостивити бога ветра да их не понесе са собом. Прекинула се ова неухватљива, нестална, успутна кореографија пред местом Моропе. Изникла је зелена боја у полуоази (плантаже памука ничу уз пут) и одвела ме на заслужени поподневни одмор и окрепу. И ветар је мало окренуо, тако да сам лакше поднео поподневну и вожњу у сутон и спровео се до Ћиклаја. Огроман полумилионски град, неправилних, ужурбаних улица. Вечерњи часови преплавили су центар, тргове радним светом и ђацима у потрази за превозом. Свима је у циљу стићи до куће. Где је мој дом у овом месту, у чијој близини је почетком првог миленијума обитавала  цивилизације Моће са најпознатијим  владаром имена Сипан.